Poseta predsednika i premijera Srbije Moskvi radi sklapanja sporazuma o privatizaciji NIS-a i izgradnji gasovoda Južni tok, u svim izveštajima medija u EU i SAD ocenjena je kao svetski politički događaj prvog reda. U njima se posebno ističe potreba zvaničnog Beograda da poboljša svoje odnose sa Rusijom, pred odluku međunarodne zajednice o nezavisnosti Kosova.

 

Tako izvedena politička računica ovog sporazuma pominjana je i u samom Beogradu, pa smo istoričara dr Dragana Petrovića, naučnog saradnika Instituta za političke studije u Beogradu, na početku našeg razgovora i pitali koliko je takava računica realna?

 

- Ta računica ljudi koji tvrde da je sporazum oko NIS i gasovoda cena koju Beograd plaća za rusku podršku Srbiji u UN i EU realno postoji, ali ona nije izričito naglašena ili izrečena. Sporazum o NIS-u i gasovodu je više posledica razvoja dobrih odnosa Beograda i Moskve, a ne puke želje da Srbija plati Rusiji njen politički angažman u UN i EU. Ako Rusija po pitanju Kosova i Metohije pruža svojim prinicipijelnim stavom pomoć Srbiji, onda je realno da zvanična Moskva kao prijatelj dođe u situaciju da uloži deo svog državnog kapitala u kupovinu atraktivnih kompanija. Uostalom, čini mi se da je takvu privilegiju svojevremeno imala i Amerika, koja je, takođe, kao pouzdani prijatelj kupila više srpskih državnih preduzeća. Međutim, ja smatram i da u ovom poslu i sama Rusija ima svoju političku računicu?

 

Šta po Vama konkretno ekonomski i politički ovim dobija sama Srbija, a šta Rusija?

 

- Rusija ovim poslovnim partnerstvom uvodi Srbiju u svoj energetski sistem, koji je, inače, deo energetskog sistema Evrope. Na taj način Srbija se direktno integriše u evropski sistem gasovoda, ali i u sistem energetske bezbednosti čitavog kontinenta. Srbija sebi na jednoj strani obezbeđuje uredno snabdevanja stateškim energentima, a sa druge strane, u budućnosti će moći da dogradnjom svojih gasovoda uđe u mrežu evropskih cevovoda za naftu i gas. Time Srbija dobija priliku da naplaćuje svoj transport ovih energenata, a sa druge strane da uz evropsku pomoć izgradi sistem energetske bezbednosti, ne samo cevovoda već i teritorije Srbije, na kojima se oni nalaze.

 

Objasnite nam kakvu političku korist ima zvanična Moskva od jednog ekonomskog sporazuma, koji se bavi investiranjem u energestki sistem Srbije?

 

- Rusija ima svoju političku računicu da preko investicionih poslova ponovo uđe i povrati svoj politički uticaj na Srbiju, Republiku Srpsku i Crnu Goru. Kupovinom energetke mreže u Srbiji, kapitalnih preduzeća u Republici Srpskoj i Crnog Gori, Rusija je dobila priliku da da dominira srpskim prostorom onako kako je to činio SSSR u vreme bivše Jugoslavije.

 

Možete li kao ekspert za Rusiju da nam otkrijete šta je danas primarni ruski interes na Balkanu, a posebno na srpskim prostorima?

 

- Balkan nije za Rusiju životno važna pozicija, ali su srpske zemlje, posle Zajednice nezavisnih država i zemalja bivšeg sovjetskog prostora, treće bitno polje njenog interesovanja i uticaja. Taj ruski interes na Balkanu je strateški bitan, jer Moskva preko njega obezbeđuje stalno i stabilno prisustvo Rusa na ovom prostoru. Međutim, taj interes je donekle geopolitički modifikovan, odnosno dosta je skromniji nego što je bio u vreme carske Rusije i SSSR-a. I to zato što je današnja Rusija teritorijalno, a time i politički manje uticajna zemlja i zato što su pojedine balkanske države već integrisane u EU i NATO. Zvanična Moskva ima tradicionalno dobre veze i uticaj na sve pravoslavne i slovenske narode, pa i na Rumuniju i Bugarsku, koje su ušle u savezništvo sa Zapadom.

 

Zašto Moskva nastavlja saradnju sa ovim državama, kada su se one odlučile za savezništvo sa Zapadom?

 

- Rusija nastavlja saradnju sa Rumunijom i Bugarskom, jer gvozdena zavesa između dva sveta više ne postoji i jer je i sama Moskva kroz program Partnerstvo za mir postala saveznik Zapad. Strateški gledano Rusija danas ima potrebu da obezbedi svoj nesmetan izlaz na Bosfor i Sredozemlje i zbog toga i dalje ima jak uticaj, pre svega, na Rumuniju i Bugarsku. Uz to Moskva  ima jako dobre odnose sa Grčkom, Srbijom, Republikom Srpskom i Crnom Gorom. A jača i svoje odnose i uticaj na Makedoniju.

 

Poslednjih decenija, a i danas na ovom prostoru se ukrštaju interesi EU, najjačih evropskih zemalja, potom SAD i Rusije. Kako Vi tumačite taj sukob?

 

- Balkan je deo Evrope u kome nije do kraja izgrađen odnos snaga velikih i malih sila, pa je zbog toga Srbija i dalje potencijalno trusno područje. Problem Srba je u tome što nas SAD i Velika Britanija i danas identifikikuju kao tradicionalno proruski element. U to Amerikanci i Englezi ubrajaju naše slovensko i pravoslavno poreklo, kao i istorijsko prijateljstvo Srba sa Rusima. I zato je u okviru američke strategije borbe za premoć nad Rusijom na globalnom nivou, prema Srbima zauzet protivnički stav koji nije lako promeniti. Politička elita SAD i Velika Britanije zbog strateškog suprostavljanja Rusiji teži ka marginalizaciji srpskog faktora na Balkanu. A to se sprovodi preko pokušaja političkog slamanje Republike Srpske, zatiranje srpskog vekovenog identiteta u Crnoj Gori, oduzimanja Kosova i Metohjije od Srbije i gušenja srpske kulture.

 

Kako Srbija može sama ili sa Rusijom, da se odbrani od tog pritiska SAD i Velike Biratnije, ali i zemalja EU?

 

- Da bi umekšala ovaj angloamerički stav Srbija treba, da pokuša da poboljšati odnose sa Nemačkom i naravno tradicionalno prijateljskom Francuskom, iako njen predsednik Nikola Sarkozi ne poštuje tu tradiciju. Neophodno je i da Srbija ima jake saveznike i prijatelje u svetu. A to znači da treba da se nada da pored tradicionalne podrške zvanične Moskve, koja nam je veoma važna i dragocena, Rusija može da povrati status velesile i da direktno preko Srbije zaštiti svoje interese na Balkanu.

 

U čemu se danas najviše iskazuje snaga i moć Rusije u svetu?

 

- Rusija nije politička, a ni vojna velesila, jer je to danas samo Amerika, ali u sektoru energetike Rusi su najveća silu u svetu. Rusija poseduje gotovo 20 odsto svih svetskih rezervi gasa i nafte, a ima i veoma velike zalihe uglja, drveta, uranijuma, plemenitih metala i vode. Zavisnost Evrope od ovog prirodnog bogastva Rusije je ogromna i u pojedinim kriznim trenucima se pokazala čak i sudbonosnom, jer Moskva ima mogućnost da isključi gas i naftu i uvede EU u ekonomsku krizu. Posedujući tu energetsku moć Moskva pokušava da na njoj gradi elemenate svoje politike u Evropi. Jer, EU ima kapital, tehnološko znanje i industrijsku infrastukturu, ali nema svoje velike izvore prirodnih resursa, pa se Rusija nameće kao njen najveći partner. Moskva preko svojih najvažnijih resursa, ali i u skorije vreme i preko poljoprivrede, jer ima ogoromno i kvalitetnoj obradivo zemljište, gradi sve bolje odnose sa Bonom i Parizom. Nemačka i Francuska su kao najvažnije evropske države prioritet strateške politike Rusije danas u Evropi.

 

I pored te energetske premoći Rusija nije uspela da ze izdigne iznad ranga regionalne poltičke sile. Kako će onda uspeti da postane politička velesila?

 

- Onog trenutka kada Rusija podigne nivo tehnološke obrade svojih proizvoda, koji su bazirani na preradi prirodnih resursa i počne da ih izvozi u svet, podići će sopstvenu ekonomsku snagu, ali time i političku poziciju u evropskom okruženju. Poslednjih godina ruska finansijska ulaganja u inostranstvu sve više rastu, a neprestano se razvija i ruski energetski sistem, koji će do kraja 2010. premrežiti celu Evropu. A ovaj ekonomski uspon prati i trend rasta proizvodnje naoružanja i vojne moći Rusije. Jer, Rusije pored nuklearnog oružja proizvodi novu generaciju konvencionalnog naoružanja, koje izvozi širom sveta. I kosmičko naoružanje se naglo usavršava, jer je ono od 2003. postalo deo strateške koncepcije ruskih oružanih snaga.

 

Šta je cilj vojnog jačanja Rusije, da se brani od mogućih izazova ili da povrati svoju moć i opet postane vojna velesila?

 

- Avgusta 2007. Rusija je usvojila novu modifikovanu strategiju razvoja industrije oružja i ruske armije, koja na globalnom planu treba da doprinese obnovi njene vojne moći. Nedavno lansiranje raketnih sistema more-more odnosno poznatijeg kao «ubice nosača aviona« potvrđuju stratešku opredeljoenost Ruske Federacije za razvijanje ambicioznih projekata u svim vidovima oružanih snaga. Izvršena je proba novih raketa RS- 24 sa projektilima velikog dometa, koji sadrže i određenu vrstu samonavodećih kasetnih bojevih glava. Ovaj odbrambeni raketni sistem je ruski odgovor na nastojanja SAD da se u Poljskoj i ^eškoj uspostavi Raketni štit. Moskva smatra da je netaktično da SAD upravo na teritoriji istočne Evrope, grade raketni sistem, jer to opasno ugrožava bezbedonosni sitem same Rusije.

 

Recite nam zašto se jačanje vojne moći Rusije predstravlja i tumači kao ozbiljna pretnja ogromnim vojnim potencijalaima SAD i NATO?

 

- Od leta 2007. godine Rusija je obnovila letove svojih strateških bombardera i to po maršruti iz vremena hladnog rata, koja se proteže akvatorijama međunarodnih voda. Pored toga Rusija pokazuje ambicije da ojača svoje pristustva u međunarodnim vodama Sredozemlja i na velikim svetskim okeanskim prostorima. Ove aktivnosti su po međunarodnom pravu dozvoljene, ali one izazivaju sve veću vojnu mobilnost EU, a pre svega SAD i Velike Britanije. Iako Rusija ove letove strateške avijacije nije najavila kao pretnju bilo kojoj državi, oni su u vojnim krugovima pokrenuli rasprave o spremnosti komandi ratnih vazduhoplovstava i strateške odbrane zapadnih zemalja da se suprotstave ovom izazovu.

 

Primetno je da jačanje odbrambene moći Ruske Federacije koincidira sa velikim naprezanjem zemalja članica NATO da u bezbednosnom smislu osiguraju stabilnost u Iraku i Avganistanu, ali i da dominiraju drugim kriznim žarištima u svetu. Šta ako se njihovi interesi sukobe, na primer, u Srbiji i na Kosovu? Hoće li Rusija biti u tom sukobu usamljena?