- Istovremeno dok se zvanična Moskva buni zbog postavljanja antiraketnog štita i širenja NATO na istočni deo Evrope, Rusija sve više razvija svoju saradnju sa Alijansom. Ta saradnja je dovela do toga da se ruska armija u nekoliko navrata stavila pod direktnu komandu NATO – izjavio je nedavno u Beogradu dr Dimitrij Trenjin, direktor Karnegi instituta iz Moskve, jedan od najboljih poznavalaca odnosa između Rusije i NATO.

 

Skoro deset godina posle nastanka Ruske Federacije, pitanja vezana za NATO opet su u žiži spoljne politike Moskve. Alijansa je i dalje za Ruse vodeći zapadni klub i simbol hladnog rata, pa se Moskva kolebala da se priključi NATO, dok istovremeno sprečava susedne zemlje da zatraže članstvo kao bezbednosnu garanciju od same Rusije, objašnjava Trinjin i kaže:

 

- Tokom devedesetih tri vrlo važna međunarodna događaja oblikovali su odnose Rusije i NATO. Prvi je bila Bosna i Hercegovina, u kojoj su NATO i SAD 1995. upotrebili silu, što je dovelo do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma i mirovne operacije, u kojoj će učestvovati ruske vojne snage pod komandom Alijanse. Drugi je bio poziv NATO za članstvo u Alijansi upućen 1997. Češkoj, Mađarskoj i Poljskoj, što je izazvalo protest Moske, ali je ublaženo stvaranjem Stalnog zajedničkog saveta, kao savetodavnog mehanizma Rusije i Alijanse. I treći je bila kosovska kriza koje je kulminirala vazdušnim napadima NATO 1999. na SR Jugoslaviju, uprkos oštrim protestima Rusije. I pored tih ozbiljnih pitanja, Rusija je nastavila da učestvuje u operacijama SFOR u BiH i zatražila učešće u KFOR na Kosovu, ponovo pod komandom NATO.

 

 

U međuvremenu, do kraja mandata predsednika Jeljcina u Kremlju, međutim, odnosi Rusije i NATO bili su zahladili. Na početku prvog predsedničkog mandata Vladimira Putina 2000. ukazala se nada za novi početak u odnosima Moskve i Brisela. U Moskvi se poverovalo da bi članstvo Rusije u NATO bilo lek koji bi zauvek uklonio antagonizme iz prošlosti i simbol iskrenog prijateljstva. I ti odnosi su obnovljeni.

 

- Rusi danas svakako bolje razumeju NATO nego što je to bio slučaj devedesetih godina prošlog veka. Time je dostignut određeni stepen stabilnosti i predvidljivosti u odnosima Moskve i Alijanse. Danas, pet godine nakon Rimske deklaracije o odnosima NATO-a i Rusije i deset godine pošto je potpisan Pariski osnivački akt o uzajamnim odnosima, Moskva i Alijansa još nisu u fazi većeg zbližavanja. Ipak, ti odnosi i dalje imaju veliku važnost - tvrdi dr Dimitrij Trenjin, koji je u beogradskom izdanju NATO revije objavio studiju o ovom pitanju.

 

Glavni urednik NATO revije Danijel Šunter, inače, direktor Evroatlanske inciajtive, otvoreno priznaje da je zvanična Moskva u vreme predsedničkog mandata Vladimira Putina odlučila da izvuče što veću vojnu korist i da ima što manje političke štete:

 

- Rusija i NATO kao partneri danas sarađuju na mnogim nivoima od zajedničkih vojnih vežbi, razmene obaveštajnih podataka, preko bezbednosnih konsultacija, diskusija o nuklearnom naoružanju, do borbe protiv terorizma, protiv narkomafije, suzbijanja proizvodnje oružja za masovno uništenje i saniranja posledica hemijskih havarija i drugih nesreća. 

 

Obe strane imaju puno razloga za vojnu saradnju, jer teroristička pretnje predstavljaju bezbednosni problem i za Rusiju i za članice NATO. Posle napada Al kaide 2001. godine, Rusija je otvorila vazdušne puteve za avijaciju Alijanse. A 2006. Moskva je nekoliko svojih ratnih brodova stavila pod komandu NATO u pomorskoj operaciji Alijanse pod nazivom Aktivno nastojanje. Cilj te operacije je da ratni brodovi savezničkih i partnerskih zemalja obezbede plovne puteve na Sredozemlju od eventualnih terorističkih aktivnosti ili šverca oružja za masovno uništenje koje bi moglo da ugrozi evropski kontinent.

 

Bezbednosni interesi NATO i Rusija, kaže Šunter, se podudaraju u Avganistanu, zemlji koja je regrutni centar za radikalne islamske fundamentaliste. Napadi talibana predstavljalu podjednaku pretnju i za Rusiju i Evropu i SAD. Današnje prisustvo međunarodnih mirovnih snaga u toj zemlji, pod komandom NATO-a i mandatom UN, u kome učestvuju gotovo sve članice NATO, Partnerstva za mir i Evropske unije podiže nivo bezbednost kako Vašingtona, tako i Moskve i svih drugih evropskih prestonica. O toj antiterorističkoj saradnji dve strane govori i podatak da su Rusija i NATO 2004. godine usvojili akcioni plan za borbu protiv međunarodnog terorizma. 

 

Zvanično ova saradnja se ostvaruje kroz bilateralno telo za bezbednosnu saradnju, kroz Savet NATO - Rusija, ali i u širem kontekstu i kroz program Partnerstvo za mir. Otuda je, smatra Šunter, nerazumno da se Srbiji prigovara što želi u NATO ili da Beograd nagoveštava politiku vojne neutralnosti, dok se zapadni svet ujedinjuje po pitanju odbrane.

 

- Direktan povod za saradnju Rusije sa NATO bile su, nažalost dve katastrofe. Nuklearna havarija u Černobilu i tragedija ruske nuklearne podmornice Kursk 2000. koje su pokazale da nuklerani, hemijski i drugi incidenti predstavljaju globalni problem Rusije, SAD i Evrope. Zbog toga Moskva i Alijansa, na osnovu sporazuma koji su potpisali, zajedno uvežbavaju vojnu saradnju na saniranju posledica takvih nesreća. Uostalom, britanski spasilački tim iz sastava NATO pomogli su spasavanje života ruskih podmornicara u blizini Kamčatke 2005. godine. To su, uostalom i argumenti sa kojim Srbija zahteva člansstvo u NATO – kaže Danijel Šunter.

 

 

Naši sagovornici smatraju da danas odnose NATO i Rusije karakterišu i politički nesporazumi oko sporazuma o konvencionalnim snagama u Evropi, oko širenja Alijanse na prostor nekadašnjeg SSSR-a, kao i spor Moskve i Vašingtona oko američkog antiraketnog štita u Evropi. To ne znači povratak hladnoratovske atmosfere, već samo pokazuje da obe strane gaje određenu dozu nepoverenja, koja se može prevazići. Kako, o tome upravo govori Dimitrij Trinjin:

 

- Imajući u vidu spoljnopolitičke ciljeve Moskve, njeno mešanje u istočno proširenje NATO moglo da bude samo kontraproduktivno. Stoga logično zvuči zvaničan stav Kremlja da pitanje članstva u Alijansi predstavlja suverenu odluku svake države, jer je to prioritet u staranju o sopstvenoj bezbednosti. Gruzija će, na primer, možda ući u Akcioni plan članstva NATO na proleće 2008. A NATO mora da prizna da će pitanje eventualnog članstva Ukrajine ostati tema političkih podela i moguće destabilizacije. Mirno rešavanje obe pomenute situacije, u kojem bi učestvovale obe strane, pomoglo bi stabilnosti i bezbednosti istoka Evrope. I američki plan za odbranu od balističkih raketa je istovremeno i rizik i šansa za odnose NATO i Rusije. Rizik je ako bi SAD isključile Rusiju iz plana, jer bi to za rezultat imalo jačanje antizapadnih težnji ruske bezbednosne i odbrambene politike, a to Vašington svakako ne želi. Saradnja bi pak, bila šansa za jačanje odbrane i SAD i Rusije od oružja za masovno uništenje. Zajednički sistem koji bi koristio ruske radare i postrojenje za detekciju, kao i mogućnost razmene informacija na tom polju, predlog je koji je uputio Vladimir Putin i koji je alternativa postojećim američkim planovima. To bi, takođe, moglo da posluži i kao osnova za integrisaniji i sveobuhvatniji  pristup evropskoj arhitekturi protivraketne odbrane – kaže Trinjin.

Partnerstvo NATO-a i Rusije danas je možda pred prekretnicom. Posle uspona i padova u odnosima tokom devedesetih, solidnog unapređivanja tih odnosa u prvim godinama novog veka i njihove silazne linije koja je usledila, jasno je da obe strane moraju mnogo da učine da bi se postigao novi napredak.

Već više godina Rusija i NATO zajedno rade na unapređenju učešća u združenim mirovnim operacijama. Određeni prostori na teritoriji nekadašnjeg SSSR-a, po mom mišljenu, bili bi idealni za oprobavanje te saradnje u praksi. Kako je pak Moldavija potvrdila da će se uzdržati od zahteva da bude članica Alijanse, njen sukob oko Pridnjestrovlja mogućnost je za pokretanje prve mirovne operacije u kojoj bi Rusija i NATO delovali kao ravnopravni partneri. Takva mirovna operacija značila bi angažovanje ograničenog broja vojnih i policijskih snaga, verovatno svega nekoliko stotina ljudi. Proces pronalaženja rešenja za Moldaviju nije moguć bez Rusije i ona bi u tom procesu delovala ravnopravno s Alijansom.

 

Na naše pitanje kuda ovakva saradnja može da odvede Rusiju i NATO, Dimitrij Trinjin kaže:

 

- Sve što je navedeno ukazuje i na značaj pitanja odnosa NATO i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti – CSTO, koja okuplja Rusiju i više država nekadašnjeg SSSR. Do sada je Alijansa bila veoma suzdržana u pogledu formalizacije odnosa s tom organizacijom, strahujući da bi takvim korakom zapečatila rusku dominaciju na prostoru Centralne Azije. Sarađujući sa CSTO-om, NATO bi doprineo evoluciji te organizacije u moderniji regionalni bezbednosni aranžman. To bi, takođe, dodatno uverilo Moskvu da Alijansa ne traži uklanjanje Rusije s pozicije vodećeg aktera na prostoru Centralne Azije, a što u svakom slučaju i nije u interesu Zapada. Sporazum o vezama NATO-a i CSTO-a mogao bi da postane deo šireg aranžmana u kome bi SAD dobile mesto posmatrača u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Nema nikakve logike da članice NATO-a, Rusija i Kina, nastave sa sitničavim igrama na polju regionalnog rivaliteta po cenu da njihovi zajednički neprijatelji mogu da se usmere na svakog od njih pojedinačno – zaključuje Dimitrij Trinjin, koji smatra da Amerika preko Rusije može lakše da se približi Kini i stvori savez velesila.