Ekskluzivno
Zbog noćnih mora i neprestane glavobolje vratio sam se u bolnicu, požalio nam se major policije Nebojša Trajković, kog su navijači crveno-belih teško povredili i otkriva:

Neko je iz FK Crvena Zvezda organizovao moje ubistvo

U trenutku napada razglas je pojačan, kamere isključene, a redari povučeni
Juriš na mene je izvršen pod šifrom - inspektor !
Pekli su me sa tri baklje i izgoreli mi 5 odsto kože

20. februar 2008.

- Imam na telu 15 rana, od kojih je najgora ova na leđima, nastala od užarene baklje. Ta rana je bila duboka 1,5 cm, teško je zarasla, pa me i danas strašno boli
 
- Onesvestio sam se od udaraca nogom u glavu.  Osvestio sam se posle 15 sekundi kada sam osetio vrelinu užarene baklje na svom licu. Jedna baklja mi je gurana ispod kapuljače u vrat, a druga u usta. Pokušavali su da mi sprže glavu i ubiju
 
- Napadom je komandovao taj visoki ćelavi muškarac. A najgore me tukao čovek koji radi u obezbeđenju FK Crvena Zvezda i koji je pokušavao da mi otme pištolj. Da su ga oteli, sigurno bi me njim i ubili. Uostalom, moj kolega Kostić im je vikao: “Nemojte momci, ubiste ga!”

Šta je bilo u velikim belim kesama

- I pored tvrdnji nekih policajaca i novinara da sam kao privatno lice bio na Marakani, tvrdim da sam tog 1. decembra kao pripadnik žandarmerije bio na službenom zadatku. Komanda jedinice u Rakovici je nas šestoricu zadužila da u civlu opserviramo tribine sa navijačima i utvrdimo ko i kako unosi baklje na stadion. Ja sam bio na istoku sa kolegom M. Kostićem, kada je posle 15 minuta meča, na severu bačena prva baklja i izveden jedan topovski udar. Tada smo svi dobili naređenje da pređemo na severnu tribinu. Ta tribina nije bila pregledana pre meča i ja sam tada video da neki ljudi navijačima donose nešto, verovatno pirotehniku u velikim belim kesama. Danas niko iz uprave i obezbeđenja Crvene Zvezde ne želi da odgovori šta je bilo sakriveno u tim velikim belim kesama ?

“Delije” brane napadača ?

- Nikoga od napadača ja nisam poznavao, niti sam ih ranije sretao na stadionu. Ali sam za momka, koji mi je rekao: “Pičko žandarska!” i koji mi je stavljao baklju u usta, saznao da je svojevremeno vežbao džudo u žandarmeriji. Izbačen je iz našeg kluba jer je policija otkrila da voli da krade i da je nasilnik. Možda je on zbog toga što je izbačen iz kluba želeo preko mene da mi se osveti policiji. ^uo sam da su mu “delije” angažovale dva advokata, pa se pitam zašto “delije” kao udruženje navijača štite jednog delinkventa, koj ije osumnjičen za pokušaj teškog ubistva – otkriva nam major Nebojša Trajković.

Zašto je moj sin bio meta

- Nebojša od malena navija za crveno-bele. Igrao je aktivno fudbal, moj unuk je, takođe, fudbaler. Moj sin je major policije, živi u iznajmljenom stanu od 40 kvadrata sa ženom i dvoje dece i već dva meseca je na bolovanju. Ne radi i ne zna se da li će se ikada više vratiti na svoj posao, jer je teško povređen. Pitam upravu FK Crvena Zvezda da mi iskreno kaže zašto je moj sin Nebojša bio meta napada njihovih ljudi iz obezbeđenja i njihovih navijača - pita se glasno Radmila Trajković, majka povređenog inspektora žandarmerije, koja živi u selu Bačevina kod Lebana.

- Svake noći sanjam kako neki ljudi pokušavaju da me ubiju. U snu mi se prikazuju i hauligani sa stadiona Crvene Zvezde, koji su me napali pre dva meseca, ali i neka druga, meni nepoznata lica. Zbog noćnih mora imam nesnosnu glavobolju i psihološke probleme. Zato sam posle 45 dana lečenja, opet vraćen u bolnici - rekao nam je major policije Nebojša Trajković, kog su navijači crveno-belih teško povredili prvog decembra na Marakani.
 
Dok razgovaramo u kancelariji njegovog advokata major Trajković nam pokazuje rane na svom telu, koje još nisu sasvim zarasle.
 
- Imam na telu 15 rana, od kojih je najgora ova na leđima, nastala od užarene baklje. Ta rana je bila duboka 1,5 cm, teško je zarasla, pa me i danas strašno boli. Na glavi sam imao otok, koji mi je zatvorio oči, a na kuku hematom teđak skoro jedan kilogram. Progledao sam tek posle pet dana, a taj otok na kuku je splaslnuo posle izvlačenja lifne tečnosti. Lekari su utvrdili da mi je jedan kapilar u mozgu pukao i zato postoji opasnost da mi se zradstveno stanje još više pogorša – priča nam tek oporavljeni Nebojša Trajković i pokazuje dva lekarska nalaza.
 
Dva puta u nesvesti
 
Prvi lekarski nalaz o povredama koje su mu naneli huligani ima desetak redova, a drugi čak 50. Zbog teških povreda i psihičkih problema major Trajković uzima lekove i odlasi na psihijatrijsku terapiju.
 
- Ja ne znam kako iz glave da potisnem tu scenu pokušaja mog ubistva - žali nam se Trajković i prvi put svedoči šta se zaista dogodilo na Marakani.
 
- Bilo je poluvreme fudbalskog susreta između crveno-belih i fudbalera iz Kule. Ja sam sedeo na severu, malo izdvojen od veće gurpe navijača. Bio sam u crveno-beloj jakni, sa kapuljačom na glavi dobro maskiran da mi se lice ne vidi. Nisam imao uključenu motorolu, ni mobilni, a nisam imao ni kameru. Kolega Bojan J. me upozorio šapatom, kad mi je prišao, da me neki navijači fiksiraju pogledima. Na poluvreme kada sam ustao i krenuo prema izlazu. U tom trenuku velika grupa navijače je prošla pored mene i stala, dok je u drugoj grupi stajao jedan visoki ćelavi muškarac i očima pokazivao na mene. U tom trenutku isprečio se ispred mene jedan mladić, koji se rukama držao za navijače iza sebe i viknuo: “Gde ćeš pičko žandarska?” I uradio me nogom u genitalije – seća se Nebojša Trajković, koji se od udarca sagao, a onda su ostali navijači počeli da ga udaraju rukama i nogama po telu i glavi.
 
Trajković je, kako je posvedočio i istražnom sudiji Denisu Bećiriću iz Drugog opštinskog suda, pao na pod. Huligani su ga vukli po betonu, a potom bacili sa vrha tribina dole na stolice.
 
- Pao sam na stomak na stolice i onesvestio sam se od udaraca nogom u glavu.  Osvestio sam se posle 15 sekundi kada sam osetio vrelinu užarene baklje na svom licu. Jedna baklja mi je gurana ispod kapuljače u vrat, a druga u usta. Pokušavali su da mi sprže glavu i ubiju. Branio sam se dlanovima od baklji, ali sam ipak dobio opasne opekotine. Nekako sam se odvojio od napadača i krenuo prema ogradi, ali su me oni stigli, stgli mi jaknu, pocepali duks i majcu i razgolitili. Ponovo su me bacili niz stepenice na stolice. Izvadio sam pištolj i ispralio tri hitca u vis. Bio sam smrtno ugrožen, mogao sam da pucam u napadače, ali kako su to sve bili mladi ljudi, setio sam se svoje dece. Nisam želeo nikog od njih da povredim - otkriva nam major Trajković.
 
Tukao me čovek iz obezbeđenja
 
Taj trenutak njegovog razmišljanja, međutim, iskoristili su stariji i snažniji napadači, da ga napadnu sa namerom da mu otmu pištolj. 
 
- Dvojica snažnih ljudi, sa kapuljačama i duksericom na kojoj je pisalo “nort”, uhvatili su me sa leđa. Jedan je otimao pištolj, a drugi me udarao nogama. Uspeo sam jednom od njih da skinem kapuljaču. Izvadio sam šanžer iz pištolja i bacio ga. Moje kolege od mase ljudi i napadača nisu mogle da mi priteknu u pomoć. Skočio sam na ogradu, ali su me oni svukli nazad. Neko mi je tada nabio baklju u leđa i ja sam se opet na kratko onesvestio. Kad sam dobio baklju, niže u bubrege osvestio sam se. Tada sam shvatio da žele da me ubiju i smogao sam snage da preko šiljate ograde preskočim na istočni deo tribina – priča nam inspektor Nebojša Trajković.
 
Sada, dva meseca posle napada, pošto je pregledao policijske snimke major Trajković se priseća nekih detalja, kojih u prvom trenutku nije bio svestan.
 
- Neko iz FK Crvena Zvezda je organizovao moje ubistvo. Ne znam zašto sam ja bio meta, ali mi je jasno da je napad na mene bio pripremljen i dobro izveden. Tokom meča oficijalni spiker nije upozoravao navijače da ne koriste baklje i pirotehniku. U poluvremenu se spiker nije čuo. Razglas na stadionu je tada pojačan do kraja. Zvezdini redari su se povukli sa severa. Izlazna vrata su bila zatvorena. A bezbednosne kamere na stadionu su bile isključene. Da nije bilo policijskih kamera ovaj napad ne bi bio otkriven, a ni napadači na mene - priča major Trajković i nastavlja:
 
- Juriš na mene je izvršen pod šifrom - inspektor ! Napadom je komandovao taj visoki ćelavi muškarac. A najgore me tukao čovek koji radi u obezbeđenju FK Crvena Zvezda i koji je pokušavao da mi otme pištolj. Da su ga oteli, sigurno bi me njim i ubili. Uostalom, koj kolega Kostić im je vikao: “Nemojte momci, ubiste ga!” - razmišlja glasno major Trajković i tvrdi da nijednim potezom nije otkrio da je policijac ili da je iritirao navijače.
 
I dalje ugrožen
 
Major Nebojša Trajković je službovao Kosovu i Metohiji, bio je i na jugu Srbije. Ranjavan je 1988. godine u butinu, ali je preživeo mnoge opasne situacije.
 
- Zar da poginem usred Beograda od navijača kluba koji obožavam? Ovaj pokušaj mog ubistva, mi je ozbiljno ugrozio život. Pekli su me sa tri baklje i izgoreli mi 5 odsto kože. Ruke i noge su mi isečene. Misli su mi poremećene, glava me neprestano boli. Ugrožena je i moja porodica, jer ti huligani me i dalje prate i prete. Strepim da mi opet ne naprave neku zasedu i zato se ne pojavljujem u javnosti. Osim MUP-a niko drugi me ne štiti. Ljudi iz Crvene Zvezde su me jednom posetili, kad sam bio smešten u bolnicu i posle toga mi se nikada više nisu ni javili. Ljudi iz obezbeenja stadiona nisu me ni posetili. A ministar policije Jočić mi je dolazio dva puta i rekao je da će me redovno posećivati. Čekam da ozdravi pa da se vidimo, jer mi je podrška kolega jako potrebna - kaže major Nebojša Trajković.
Kao inspektor, koji je završio sve policijske škole i ekonomski fakultet, Trajković je imao usšenu karijeru. Angažovan je od strane OEBS-a da bude promoter nove strategije bezbednosti u Srbiji. Zbog svega toga što mu se dogodilo i događa Trajković je bio uveren da će napredovati u službi.
- Što je najgore, ja zbog povreda i dugog lečenja više neću moći da radim kao inspektor policije. Od čega ću onda da živim? - pita se na kraju ove ispovesti teško povređeni major policije Nebojša Trajković.