Kada je Odbor za saobraćaj i veze Skupštine Srbije prošle nedelje odbio amandman zaštitnika građana Saše Jankovića na Predlog zakona o elektronskim komunikacijama, prema kojem bi službe bezbednosti i policija morale da traže odobrenje suda za podatke o tome s kim, kada, koliko i sa koje lokacije se komunicira telefonom ili mejlom, deo javnosti je uhvatila blaga panika.

          - Da li će opet neovlašćeno da nas prisluškuju – pitali su se ne samo obusman Saša Janković, već i srpski advokati, novinari i građani.

Naime, Ustav Srbije garantuje privatnost i zaštitu ljudskih prava i ovlašćenja za praćene komunikacija daje samo sud, koji ih odobrava tajnim službama. Tvorci ovog zakona tvrde da uopšte nije reč o tajnom prisluškivanju već o raspolaganju bezbednosnim podacima, bitnim za rad tajnih službi.

- Zakon o elektronskim komunikacijama je predviđa pravo tajnih službi da bez saglasnosti suda, ali uz naređenje odgovornog lica, može da evidentira i čuva spisak svih elektronskih kontakata građana, ne ulazeći u njihov sadržaj. Reč je o „tehničkom zakonu“, koji reguliše proceduru i standarde u zaštiti državnih interesa i bezbednosti, koji su slični ili čak i napredniji, nego u zemljama EU – objasnio nam je Vlatko Ratković, poslanik i član zakonodavnog odbora.  

Po ovom zakonu, BIA, VBA i VOA imaju pravo da sa svojim operaterima u telefonskoj i internet mreži kontrolišu komunikacije tako što će da registruju telefonske i imejl kontakte građana. I te podatke da čuvaju godinu dana za slučaj da su potrebni BIA, VBA i VOA radi zaštite države od terorizma ili organizovanog kriminala.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić ocenio je neprimerenim način usvajanja Zakona o elektronskim komunikacijama, čije se donošenje predlaže po hitnom postupku i bez javne rasprave. Udruženje novinara Srbije (UNS) protestuje i poziva Narodnu skupštinu Srbije da Zakon o elektronskim komunikacijama odbaci u celini, budući da će ovaj zakon, ukoliko bude usvojen u sadašnjem obliku, predstavljati ne samo pretnju ustavnom pravu građana na privatnost, već i slobodi izražavanja u Srbiji.

- Zakonsko rešenje, po kom BIA bez odluke suda može u svakom trenutku da proveri sa kim su građani, koliko dugo i koliko često, komunicirali, i to unazad godinu dana, pretnja pravu novinara da štite tajnost svojih izvora. Građani koji komuniciraju sa novinarima kako bi ih obavestili o nepravilnostima koje uočavaju u radu državnih i drugih organa, imaće razloga da strahuju da vlast u svakom času može da otkrije njihov identitet – kaže se u protestu UNS-a.

           Jer, predlog zakona kao novost u našem pravni sistem
unosi nešto što EU traži od svojih članica - svi operatori telefonije i interneta dužni su da i do dve godine "zadržavaju", odnosno čuvaju sve podatke o komunikacijama svih svojih korisnika. Za svakog pojedinačnog telefonskog ili internet pretplatnika beleži se i elektronski skladišti s kim je, kada, koliko dugo, s čime i, ako je veza bila mobilna - odakle komunicirao. BIA nije jedini državni organ koji ima pristup listinzima poziva i mejlova. Čak mnogo više ovu mogućnost koristi MUP. Prva stvar koju policijski operativci urade kada se desi ubistvo ili otmica, jeste uvid u listinge. Zato u ovim službama tvrde da bi im, ako dozvolu za to bude davao sud, bio usporen rad.

Opozicija tvrdi da će usvajanjem ovog akta Srbija postati "policijska država". 

- Srbima ima opsesiju od prisluškivanja, koja je prerasla u pravi nacionalni sindrom. To nije ni čudo kada se zna da je sistem tajnog praćenja službi državne bezbednosti na našim prostorima zloupotrebljavan punih sedam decenija – kaže advokat Rajko Danilović, koji je doktorirao na političkom progonu.

I podseća da je u vreme stare Jugoslavije sam predsednik Tito zloupotrebljavao prisluškivanje da bi politički ulonio svoje saradnike, pre svega, Aleksandra Rankovića i čelnike Udbe Srbije. U Miloševićevo vreme prisluškivanjem se najviše bavila Uprava bezbednosti JNA, koja je tajno snimala ne samo Slobodana Miloševića i članove njegove porodice već i sve lidere opozicije.

AKUSTIČNA OPSERVACIJA

Prema pravilima i praksi srpske tajne policije devedesetih godina odluku o prisluškivanju određenih lica donosio je pomoćnik načelnika SDB, odnosno načelnik Uprave za tehniku na predlog kolega načelnika drugih operativnih uprava. Ti predlozi se zbog tajnosti rada nisu se razmatrali na Kolegijumu Resora državne bezbednosti, pa odluku o prisluškivanju donosi sam načelnik, dok odluku o vrsti praćenja i prisluškivanja donose odgovorni inžinjeri SDB. Spisak lica koja su prisluškivana poslednjih godina nalazio se u kasi načelnika Branka Crnog i sadržao je 129 imena.

Prisluškivanje i snimanje razgovora u kriminalistici se naziva "tajna akustična opservacija". Takva operacija tehnički može biti izvedena na najrazličitije načine. Osim postavljanja uređaja za prisluškivanje na telefonskom aparatu, na mestima gde se razvode linije ("čvorovi" i razvodne kutije u stambenim zgradama) i u telefonskim centralama, telefonsko prisluškivanje je moguće i bez neposrednog povezivanja sa telefonskim kablom.

Minijaturni indukcioni kalem, montiran u blizini kabla, registruje tokom razgovora sve promene intenziteta struje u električnom vodu i prenosi ih na sićušni pojačivač koji ih zatim transformiše u govor pomoću ušnih slušalica, a sve se istovremeno beleži i na traci magnetofona ili kasetofona.

Drugi masovni metod prisluškivanja jeste ozvučenje prostorija sa tajnim mikrofonima, čiji se snimci prenose radio vezom do prijemnika napolju. Kada je reč o razgovorima koje treba prisluškivati na otvorenom prostoru i sa velike daljine, postoje mikrofoni sa paraboličnim odrazom, odnosno nekom vrstom ogledala, koji mogu da registruju i prenesu takve razgovore.

Poznato je da Amerikanci odavno praktikuju prisluškivanje putem satelita, koristeći kompjutere koji registruju određene sumnjive reči. Tako kompjuter može biti programiran da odreaguje samo na tačno određene reči, na primer, "terorizam" "Milošević" i slično, pa se tek onda usmerava na slušanje i snimanje razgovora.

U Srbiji prisluškivanje je najčešće vršeno preko telefona iz prostorija PTT Srbije ili preko centrale mobilnih telefona. Dragan Zafirović, predsednik Nezavisnog sindikata PTT-a je 2000. javno govorio o tome da u našim telefonskim centralama još od 1945. postoje određena mesta koja služe samo za prisluškivanje. Prema njegovim tvrdnjama, postoje i specijalci, ljudi koji su obučeni i plaćeni da rade samo taj posao. Prostorije su, kako kaže, ispod same centrale, u podrumu, nedostupne su običnim radnicima pošte, a oni o tome i nerado govore, plašeći se.

Razgovori vođeni mobilnom telefonijom, prisluškuju se, još lakše. Svaki bolji radio-amater može prisluškivati mobilne telefone, a kako se mogućnost lociranja može zloupotrebiti, videlo se kada je u nekom bespuću otkriven i ubijen čečenski lider Džohar Dudajev. Tako su prisluškivani Dragoslav Avramović i Milan Panić.

SLOBODNO VREME

Sredinom marta 2000. godine Savezni ustavni sud je proglasio neustavnom odredbu Zakona o osnovama sistema državne bezbednosti, koja dozvoljava funkcionerima DB-a da nalože prisluškivanje, otvaranje pisama ili kontrolu drugih vidova komunikacije.

Advokat Milenko Radić iz Fonda za razvoj demokratije je još 1993. osporio ovaj zakon. Trebalo je, doduše, čitavih sedam godina da Savezni ustavni sud odredbu o prisluškivanju proglasi neustavnom, ali sada zakon kaže da svaki pripadnik policije ili DB-a koji neovlašćeno prisluškuje može biti osuđen na tri godine zatvora.

 Da bi se prisluškivanje sprovodilo "po propisu" potrebno je da Vrhovni sud da odobrenje. To se u režimu Slobodana Miloševića nije poštovano.

- Bivši ministar policije Vlajko Stojiljković je imao mini prislušni centar za potrebe partijske koalicije SPS-JUL - ispričao je jednom Zoran Mijatović, bivši radnik RDB Srbije.

Dušan Mihajlović, ministar srpske policije je u martu 2001. godine optužio pojedince iz vrha policije, posebno DB, da su bili umešani u nelegalne radnje prisluškivanja i ubistava.

Međutim, kada je Slobodan Milošević učvrstio svoju vlast, devedesetih godina nastaio je posao vojne tajane službe i tajno prisluškivao Vojislava Šešelja, Zorana Đinđića, Vuka i Danu Drašković. Praksu tajnog prisluškivanja nastavila je i demokratska vlast. 

Kada je početkom marta 2001. godine Danica Drašković, supruga lidera SPO izjavila da se, uprkos smeni režima i pokrenutoj istrazi, ni ona, ni Vuk, ne osećaju bezbedno, nije rekla ništa novo i nepoznato srpskoj javnosti.

- Ranije su nas pratili po 24 sata dnevno, a sad nas i nova vlast prisluškuje, dan i noć. Zašto, ne znam. Mislim da bi bio red da nam demontiraju prislušne uređaje iz naše kuće - poručila je Danica Drašković.

Samo nekoliko dana posle te izjave ministar policije Dušan Mihajlović je na konferenciji za novinare otvorio srpski Votergejt:

- Zbog osnovane sumnje da su zloupotrebili službeni položaj i falsifikovali službena dokumenta uhapšeni su i predati istražnom sudiji, istraga se sprovodi protiv bivšeg načelnika RDB Srbije, bivšeg načelnika Centra RDB u Beogradu, bivši načelnik u DB i načelnika u Resoru državne bezbednosti. Oni su osumnjičeni da su u periodu između novembra 1998. i oktobra 2000. godine zloupotrebili položaj i falsifikovali službene isprave tako što su neovlašćeno tajno prisluškivali izvestan broj građana - bez odobrenja suda, mimo svih pravila SDB i Zakona o unutrašnjim poslovima. Njihova namera bila je da na taj način dođu do podataka iz privatnog života ličnosti kako bi se one kompromitovale u javnosti. Oni su, potom, u Institutu bezbednosti u Beogradu uništili deo dokumenata o zloupotrebama kako bi uklonili dokaze protiv sebe...- priznao je tada prvi policajac Srbije.

Radnici drževne bezbednosti su tajno prisluškivali, pratili i snimali

Vladana Nikolića, radnika da bi ga omeli da članove SPO obavesti o atentatu na njih.

Kako tvrde pojedini sadašnji i bivši pripadnici policije, spisak lica koja su krajem 20. veka prisluškivana u Srbiji i samom Beogradu bio je »dug kao čaršav...« Na vrhu te liste, nalazilo se desetak imena ličnosti, čije je praćenje i prisluškivanje bilo označeno kao prioritet srpske tajne policije.

Vuk Drašković je, od strane levice bio još početkom devedesetih obeležen kao najveći neprijatelj režima i najači opozicionar, pa je s toga neprestano prisluškivan preko telefonskih linija i ozvučenjem prostorijama u kojima se nalazio. Kako je rekao ministar policije Dušan Mihajlović, lider SPO je posebno prisluškivan 3. oktobra 1999. godine kada je Vuk Drašković na Ibarskoj magistrali samo sticajem okolnosti izbegao smrt, dok su četvorica članova SPO poginula. Praćenje je nastavljeno i kasnije preko Draškovićevog mobilnog telefona i dok je bio u Budvi, kada je ponovo pokušan atentat na njega.

Zoran Đinđić je prisluškivan posebno tokom agresije NATO na SRJ, jer su ljudi iz SDB imali nalog da prikupe dokaze o njegovim kontaktima sa strancima i izdaji zemlje. A potom tokom predizborne i izborne kampanje u jesen 2000. godine, da bi se otkrili njegovi politički potezi.

Vesna Pešić je praćena zbog čestih odlazaka u inostranstvo da bi se otkrilo sa kim je kontaktirala i kakav je bio sadržaj njenih razgovora sa političarima u Evropi i SAD.

Jovica Stanišić, bivši načelnik tajne policije od kad je smenjen u jesen 1998. po nalogu lično Radeta Markovića stavljen je i zvanično na listu prioriteta za prisluškivanje, jer se sumnjalo da će da organizuje puč ili protiv udar na JUL.

- Još pre nego što je 1998. bio ustoličen na čelo srpskog RDB-a, Radomir Marković je u toj službi angažovao ljude i zadužio ih da nadgledaju Jovicu Stanišića i njegove bliže saradnike - posvedočio je Dragiša Ristivojević, svojevremeno zamenik tadašnjeg načelnika državne bezbednosti Srbije.

Mihalj Kertes je prisluškivan kao čovek koji je imao poverljive podatke o Slobodanu Miloševiću, dr Miri Marković i JUL-u.

Željko Ražnatović Arkan je praćen dva meseca pre njegove likvidacije u hotelu Interkontinental 15. januara 2000. da bi se utvrdili uobičajeni pravci njegovog kretanja, kvalitet njegovog obezbeđenja i lista ljudi sa kojima svakodnevno kontaktira.

LISTA SLUŠANIH

Vladan Nikolić , bivši direktor marketinga Direkcije za građevinsko zemljište i radnik Službe državne bezbednosti, koji je poečtkom septembra 2000. godine pušten je iz zatvora u Zabeli na slobodu jer mu je Vrhovni sud preinačio presudu sa 22 na 13 meseci, prisluškivan je zajedno sa roditeljima, advokatima, kolegama, prijateljima, pa i novinarima koji su o njemu pisali, da bi SDB otkrio šta će da preduzme protiv svojih kolega koje su ga kidnapovale i da li će opet doći u situaciju da »izda Službu i da bude zbog toga uhapšen.«

Vojislav Šešelj, , iako je bio koalicioni partner, bio je neprestano pod prismotrom SDB kao lider najaktivnije opozicione stranke u zemlji.

Ivan Stambolić, za koga se sumnjalo da tajno finansira Otpor i da će posle izbora da se kandiduje za predsednika Srbije, prisluškivan je da bi se otkrili njegovi politički dogovori i planovi. Nekadašnji visoki funkcioner i predsednik Predsedništva Srbije, nestao je u petak, 25. avgusta 2000. godine, oko deset časova pre podne, kada je otet kod restorana "Golf" u Košutnjaku. Ubili su ga saradnici policije iz podzemlja.

Slavko Ćuruvija, vlasnik lista Dnevni telegraf praćen je do poslednje sekunde njegovog života kao politički protivnik režima. Dokument pod nazivom "Ćuran" koji dokazuje da je Ćuruvija praćen i koji je Fond za humanitarno pravo dostavio Okružnom tužilaštvu u novembru, bio je predmet analize, pošto je MUP ukinuo naredbu po kojoj su svi dokumenti koji se odnose na praćenje imali oznaku "državna tajna".

Okružnom tužiocu je dostavljen materijal sa izjavama nekoliko osoba sa kojima je obavljen informativni razgovor. Tužilaštvo je predložilo da se razgovor obavi i sa bivšim šefom Resora državne bezbednosti Radomirom Markovićem.

Bivši šef Resora državne bezbednosti Milan Radonjić izjavio je na saslušanju pred policijskim organima da nema nikakve veze sa ubistvom novinara Slavka Ćuruvije i da je za ovaj događaj čuo u medijima.

Slavko Ćuruvija, vlasnik i glavni urednik listova „Dnevni telegraf" i „Evropljanin" ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999. godine ispred zgrade u kojoj je živeo.

Da li RDB Srbije ima ikakve veze sa ubistvom Slavka Ćuruvije, pitali smo pravnog zastupnika porodice dr Rajka Danilovića?

- Izveštaj RDB Srbije o praćenju Slavka Ćuruvije je verodostojan i autentičan. To je dokaz da srpska tajna policija ima veze sa ubistvom Slavka Ćuruvije. Znam da je tajna policija Srbije pratila sve protivnike Miloševićevog režima. Kada je, na primer, Milošević svojevremeno napao Azema Vlasija, RDB Srbije je Vlasija, a i mene kao njegovog advokata, odmah stavila pod kontrolu i prisluškivan sam. Otvoren je u RDB i poseban dosije Azem Vlasi. Pokazalo se, međutim, da RDB Srbije nije umeo da se obračuna sa Vlasijem. Jer je posle njega iznikao Rugova, a posle Rugove Tači i mi smo izgubili Kosmet! 

Prema podacima ovih advokata Slavka Ćuruviju je pratilo 27 agenata RDB, a Vuka Draškovića čak trideset.

Svi ovi radnici srpske tajne policije su zajedno, kako tvrde , dr Rajko Danilović, Dragoljub Todorović i Nikola Barović, izvršavali su naloge već osuđenog šefa tajne policije Radeta Markovića.

ŠPIJUNI NA USTAVNOM SUDU

Ustav Srbije garantuje građanima tajnost pisama i drugih sredstava opštenja u članu 41:

          - Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva. Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.

         Međutim, nova demokratska vlast, kao i njena prethodnica, nije u 21. veku bila imuna od kršenja Ustava i na sindrom postavljanja „bubica“ u tuđe kuće i kancelarije. O tome govore primeri, koji se protežu od 2001. do 2010. godine.

Tokom 2007. godine pokrenuta je istraga protiv Dušana Mihajlovića, bivšeg ministra policije i Gorana Petrovića, nekadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti, zbog prisluškivanja novinara Vuka Cvijića i advokata Tome File. Istraga je pokrenuta na osnovu krivične prijave koju je podnela BIA još 2005. godine zbog „zloupotreba službenog položaja”.  Javnost je tako saznala da je Vuk Cvijić prisluškivan oktobra 2004. u redakciju lista „Danas”, u sklopu operativne akcije „Šumadija” pod šifrom „Cer”. „Na slušanju” su bila dva njegova telefona - fiksni i mobilni.

Nekoliko meseci kasnije, advokat Toma Fila izjavio je da ima zapisnik o svojim telefonskim razgovorima koje je prisluškivao DB. Akcija prisluškivanja File nosila je operativni naziv „Kaktus”, pod šifrom „Fiki”.

Novinar Cvijić očigledno je bio „bezbednosno interesantan” tajnoj policiji zbog serije tekstova u kojima je otkrivao dotad nepoznate detalje iz istrage ubistva na Ibarskoj magistrali. S druge strane, advokat Toma Fila u vreme opservacije bio je u gotovo svakodnevnim kontaktima sa Slobodanom Miloševićem.

Tajna policija je u istom periodu prisluškivala i telefone bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, članova njegove porodice i bliskih partijskih saradnika, ali i ljudi iz kriminalnog miljea. U grupi prisluškivanih bio je i Milan Veruović, bivši telohranitelj ubijenog premijera Đinđića. Svi njegovi razgovori evidentirani su pod šifrom Baki. Naredne godine izvedena je i tajna akcija „Mačva“, u kojoj su prisluškivani Goran Radosavljević Guri, tadašnji komandant Žandarmerije, zatim bivši drugi čovek SDB-a Franko Simatović Frenki, njegov naslednik na istoj poziciji Nikola Ćurčić, bivši direktor Carine Mihalj Kertes, bivši načelnik Resora javne bezbednosti, general Vlastimir - Rođa Đorđević, kao i njegov bivši pomoćnik, general Obrad Stevanović.

BIA je vodila i operacije „Putevi“ i „Železnica“ prisluškivanja razgovora aktera afere "drumska mafija" i čelnika ŽTO. Najviše pažnje javnosti, međtuim, privuklo je neovlašćeno snimanja predsednice Vrhovnog suda Nate Mesarović, koje je u proleće 2010. godine obavio Vladimir Cvijan, član SNS. Kako se sumnjalo u Tužilaštvu, snimak je napravio Cvijan svojim mobilnim telefonom bez saglasnosti suda, iako je baš predsednica Vrhovnog suda institucija koja je jedina ovlašćena da daje saglasnost za prisluškivanje kada se vode krivične istrage.

           Snimak razgovora Nate Mesarović i Cvijana bivšeg generalnog sekretara u Predsedništvu, pušten je javnosti po prelasku Cvijana u Srpsku naprednu stranku. Nezavisno od motiva zbog kojih je tajno snimana Nata Mesarović, predsednica Vrhovnog suda, ako se dokaže da postoje elementi odgovornosti za neovlašćeno snimanje i prisluškivanje iz člana 143. Krivičnog zakonika, zaprećena kazna je od 6 meseci do 5 godina zatvora.

U Srbiji građane i kriminalce prisluškuju BIA, VBA, VOA, MUP, Obaveštajna služba carine, stranački obaveštajci, privredni špijuni, privatni detektivi i strane agenture. Srbe sa kosmičkih satelita prisluškuju SAD, Rusija, Francuska, Velika Britanija, Kina, Nemačka i Izrael.

Čim MUP, BIA, VBA ili VOA počnu da snimaju nečije elektonske kontakte, automatski se otvara dosije te osobe i ona postaje „bezbednosni slučaj“. To je u suštini nezakonita povreda ljudskih sloboda i ugrožavanje privatnosti. Time je otvorena velika mogućnost zloupotreba aktivnosti tajnih službi, čiji radnici imaju običaj da kada nekog prisluškuju, kažu da ga „stavljaju na mere“ tajnog praćenja.

LOŠE SUDSTVO

VBA godišnje ima oko 40 operacija prisluškivanja, BIA oko hiljadu, cenogorska Agencija nacionalne bezbednosti Crne Gore 90, a CIA ima preko dve hiljade. U Specijalnom sudu u Beogradu, u velikom broju slučajeva, kao glavni dokazi upravo se koriste transkripti prisluškivanih razgovora. Odbrana uvek na početku traži njihovo izdvajanje iz spisa, tvrdeći da su pribavljeni na nezakonit način. Tako su kao dokazi snimci korišćeni u postupcima protiv sudije Ljubomira Vučkovića, optuženih za pripadnost "drumskoj mafiji", "stečajnoj mafiji", u procesima protiv trgovaca belim robljem.

           - Dozvolu za prisluškivanje telefonskih razgovora izdaje istražni sudija, na predlog policije. Pred redovnim sudskim odeljenjima dozvola za prisluškivanje se izdaje samo za određeno krivično delo - objašnjava sudija Maja Kovačević-Tomić. - U predlogu se navodi da postoji sumnja da određene osobe čine određeno krivično delo i da se radi prikupljanja dokaza traži dozvola za prisluškivanje. Policija istražnom sudiji na svaka tri meseca dostavlja snimljeni materijal i tada se produžava dozvola. U slučaju da ne dođe do optuženja snimljeni materijal se uništava. Predlogu mora da prethodi krivično delo zbog kojeg se traži prisluškivanje, a u slučajevima organizovanog kriminala pokrivaju se sva dela.

        Kada naše agenture prisluškuju građane po odluci suda moraju da se drže strogih pravila. Prisluškuje se neko lice po sudskom nalogu samo za konkretno krivično delo. Tajno snimanje komunikacija može da traje najviše do sedam dana. Snimak se čuva 6 meseci i potom uništava. Često se, međutim, dešava da tajne službe prisluškuju duže od odobrenog vremena i ne spaljuju snimljena dokumenta.

Sudska praksa je pokazala, međutim, da su mnogi tajno snimljeni razgovori, radi otkrivanja organizovanog kriminala, bili nezakoniti i zato su odbačeni kao dokazi.

- Policija nije dobila dozvolu da Ratka Butorovića prisluškuje zbog davanja mita i nameštanja fudbalskih utakmica, za šta je osumnjičen, već zbog drugih krivičnih dela. Zato i ne mogu takve transkripte i tonske zapise da uvrstim u dokaze.

Ovim rečima je Slavko Berćan, sudija Okružnog suda u Novom Sadu, izbacio je iz sudskih spisa transkripte prisluškivanih telefonskih razgovora Ratka Butorovića (54) i četvorke optužene za "nameštanje" fudbalske utakmice između novosadske Vojvodine i Mladosti iz Lučana, urađene na nezakonit način.

Transkripti telefonskih razgovora, snimljeni na CD, okarakterisani su kao nedozvoljeni dokazi i kao takvi se ne mogu koristiti na suđenju za davanje i primanje mita. Sadržaj transkripata po svemu sudeći postaće "službena tajna". Transkripti i tonski zapis, snimljen na CD, čuvaće se u omotu, i nosiće oznaku "službena tajna". Pošto su transkripti po zakonu dokazni materijal, niko nije želeo da prepriča njihov sadržaj, s obrazloženjem da je reč o poverljivom materijalu.

- Telefonski razgovori, čije je snimanje urađeno po nalogu istražnog sudije veća Specijalnog suda u Beogradu i na zahtev specijalnog tužilaštva u Beogradu, moraju da budu izuzeti iz sudskih spisa - kratko kaže sudija Berćan. - Naredba se nije odnosila na Butorovića i davanje i primanje mita fudbalskim sudijama. Trebalo je motriti na njegove razgovore sa drugim službenim licima.

U ovom slučaju povređeni su Ustav, Zakon i Međunarodna konvencija o ljudskim pravima.

- BIA je često prisluškuje bez jasnih razloga. U svojoj praksi imala sam u pojedinim predmetima prisluškivane razgovore u kojima je bilo intimnih stvari, koje nemaju nikakve veze sa postupkom. Bilo bi dobro da se iznesu podaci koliko se ukupno građana prisluškuje i koliko to traje. U Zakonu o BIA se navodi da „po rešenju direktora BIA uz prethodnu saglasnost predsednika Vrhovnog suda” neko može da se prisluškuje, a to nije po Ustavu. Mora da stoji „po rešenju suda na predlog direktora BIA” - rekla je jednom prilikom sudija Specijalnog suda Radmila Dragičević-Dičić.

TRGOVINA PODACIMA

Uvođenjem elektronskih zapisa ličnih podataka građana mogućnost tajne kontrole je porasla do neslućenih razmera. U ovom trenutku u Srbiji, na primer, lične podatke građana javno prikupljaju MUP Srbije, BIA, VBA,

matičar i opštinske službe, Poreska uprava, Fond PIO, banke, kreditni biro, zdravstvene ustanove, poslodavci, udruženja i političke stranke.

Interesantno je da se ličnim podacima građana tajno trguje, jer stranke jedne drugim prodaju glasačke listove, a prodavci koji manipulišu nagradnim igrama, jedni drugima „pozajmljuju“ podatke o klijenitam koji su „raspoloženi za igru“. Tako se dešava da jednog građanina pozivaju telefonom desetak turističkih i drugih agencija, jer je dobio „primamljivu nagradu“.

Svaki kontraobeveštajac će vam reći da je mobilni telefon i kada je iskjučen opasan, jer preko njega mogu da va sprisluškuju. Zato policajci i agenti uvek insistiraju da o poverljivim pitanjima govorie sa fiksnog telefona. Prisluškivanje tuđeg mobilnog telefona moguće je od nastanka mobilne telekomunikacije. Slanjem SMS poruke na vaš mobitel, špijuni mogu u potpunosti da vam zarobe mobilni telefon i pretvoriti ga u vašeg cinkaroša, a da to ne primetite. Preko SMS poruke mogu da se izvuku svi podaci iz vašeg telefona.

U Srbiji postoje i agencije za prisluškivanje, koje su u svoje sisteme uložile do 100.000 evra. A cena tajnog slušanja tuđeg mobilnog telefona sa transkriptom je 50 evra na sat.

O privatnosti razgovora koji se obavljaju putem „Skajpa“ ima mnogo protivrečnih informacija. Austrijski mediji 2008. su objavili da tamošnja policija može da prati svu komunikaciju, ali je kompanija to odbila da komentariše. „Skajp“ nije pristao ni da omogući da FBI prisluškuje razgovore, ali je vrlo moguće da američki biro to svejedno radi. A agencija Evropske unije za kooperaciju između sudstava, „Jurodžast“, 2009. je navela da je veoma bitno omogućiti praćenje komunikacije preko „Skajpa“ u istražnim postupcima, pod uslovom da se time ne krše ljudska prava.

BIA PREUZELA INTERNET

Republička agencija za telekomunikacije (Ratel) donela je odluku prema kojoj će internet provajderi u Srbiji morati da BIA i MUP-u omoguće presretanje i uvid u elektronsku poštu (imejlove) svih građana naše zemlje. Tom odlukom Ratel je propisao „Tehničke uslove za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije internet-mreže”, u kojima se kaže da provajder "nadležnim državnim organima omogući pristup ažurnoj bazi podataka o pretplatnicima i periodično na zahtev dostavlja eksportovanu bazu podataka u formatu dogovorenom sa nadležnim državnim organima".

A ta baza treba da sadrži, pored ličnih podataka iz ugovora s pretplatnikom i vrstu usluga, informaciju o postojanju zaštite prenosa podataka, način pristupa pretplatnika, maksimalnu brzinu prenosa podataka i identifikacione adrese. Hardver i softver bi trebalo da omoguće pasivni monitoring internet aktivnosti, prikupljanje i analizu statistike aktivnosti, presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (atačment) i obradu veb mejla, presretanje IP telefonskog saobraćaja, faksimila i IP video saobraćaja, presretanje IM (instant mesendžer) saobraćaja, presretanje saobraćaja na pir to pir mrežama. To omogućava i rekonstrukciju presretnutog saobraćaja po korisničkom imenu ili korisničkom telefonskom broju, adresi elektronske pošte, IP adresi, MAC adresi, IM (instant mesendžer) identifikaciji. Najgore je što o svemu tome niko nije bio obavešten u Srbiji.

Slobodan Marković, predsednik Centra za razvoj interneta smatra da ova odluka Ratela otvara mogućnost zadiranja u privatnost.

         - Mi njima treba da damo sve, a oni će da iz toga iščeprkaju ono što njima treba. Nigde se u tom dokumentu zakon ne pominje. Posledica je da se taj pravilnik može tumačiti izuzetno široko.  Idealno bi bilo kada bi Ratel povukao dokument, zamenio ga dokumentom SE ili bar otvorio javnu raspravu - navodi Marković.

Brojni stručnjaci za telekomunikacije, takođe, osuđuju ovakav dokument i ističu da je to nesprovodljiva mera i da "u ovom trenutku niko ne zadovoljava tehničke uslove". Jovan Radunović, čelnik Ratela, međutim, kaže:

- Odluka je doneta posle javne rasprave i u skladu sa zakonom.

Kako ni oko ovog problema nema saglasnosti, Internet provajderi će pokrenuti upravni spor pred Vrhovnim sudom protiv odluke Republičke agencije za telekomunikacije (Ratel) da provajderi imaju obavezu da službama bezbednosti, odnosno policiji i BIA, omoguće pristup bazi podataka o korisnicima elektronske pošte bez ograničenja.

NEZAKONITA AKTIVNOST

Sve su to razlozi zbog kojih zaštitnik građana Saša Janković, Advokatska komora, Udruženje novinara Srbije, poverenik za informisanje Rodoljub Šabić i građani traže da se novi Predlog zakona o telekomunikacijama izmeni. Njegovi autori, međutim, su protiv toga.

- Ovaj zakon se ne bavi prisluškivanjem. Tu oblast definišu zakoni o MUP, BIA, VBA i VOA, u kojima se prisluškivanje definiše kao „presretanje komunikacija“. Ovde je reč o evidenitiranju kontakata bez ulaska u njihov sadržaj, a time i u privatnost korisnika telefona ili imejla. Građani su uznemireni, jer je čitava afera indukovana na veštački način, čime je zamagljena suština, da se ovim zakonom o telekomunikacijama utvrđuje sistem bezbednosti u Srbiji za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala – smatra poslanik Vlatko Ratković, koji je učestvovao u stvaranju ovog zakona.

Problem je u tome, kaže Ratković, da zbog terorističkih pretnji likvidacijama srpskih političara, ali i mogućnosti napada na građane, bezbednosne službe treba da pojačaju kontrolu telekomunikacionog sabraćaja.

- Međutim, nije jasno kako povući granicu između mera bezbednosti i ugrožavanja privatnosti. Ta crvena linija, koja razdvaja zaštitu bezbednost od ugrožavanja privatnosti u Srbiji nije pređena. Zakon ne uvodi ništa novo, nikakve nove mere tajnog praćenja, već samo uvtrđuje potrebu državnih organa da čuvaju određene podatke o telefonskim i elektonskim komunikacijama – tvrdi poslanik Vlatko Ratković. 

Prema rečima portparola Jovana Stojića, ovaj zakon bezbednosnim službama i policiji ne daje nikakva ovlašćenja koja već nemaju. One i sada mogu da imaju uvid u listinge vaših razgovora, SMS poruka ili mejlova, ako postoji procena da ste bezbednosno interesantni ili da ste počinilac krivičnog dela, a na osnovu odluke rukovodioca službe bezbednosti ili MUP.

- Ne mislimo da je ova odredba protivustavna - kaže Stojić, i objašnjava da bi suprotno Ustavu bilo samo kada bi oni ulazili u sadržaj razgovora ili poruka bez sudske odluke. - Ako bi prošli amandmani, morali bi da se menjaju zakoni kojima se reguliše rad bezbednosnih službi - o BIA, o VBA i VOA, i o policiji. Time bi nam bio otežan rad.

Niko ne može tvrditi da će tajne službe i policija u Srbiji danas sistemski zloupotrebljavati mogućnosti koje će im pružiti zakon o elektronskim komunikacijama ako ostane u predloženom obliku, ali pojedinci u policiji i u službama, pa ni u vrhovima vlasti, sasvim sigurno ne mogu odolevati iskušenjima bez izuzetka - ljudska priroda jednostavno nije neporočna. Sve države teže da povećaju efikasnost svojih bezbednosnih aparata.

- Mi u Srbiji imamo vakum u zakonodavstvu, koje treba da reguliše rad službi i agencija za bezbednost. U Srbiji privatnost i ljudska prava više ugrožavaju strane agenture i privatne detektivske agencije, nego li naše tajne službe. Naime, ako se dogodi da stranci kupe Telekom, mi ćemo stranim agenturama faktički dati na uvid kompletan telekomunikacioni saobraćaj u zemlji, pa čak i saštićene sisteme veza koje koriste policija, vojska i službe bezbednosti. Sa druge strane, u zemlji postoji na hiljade ljudi koji rade u agencijama za obezbeđivanje i detektivskim agencijama, i koji na ilegalan način tajno prate građane Srbije i prikupljaju o njima podatke. Na sve to sam upozorio naše političare i zamolio ih da što pre donesu zakone kojima će se ograničioti delovanje stranih agentura i legalizovati rad privatnih agencija za obezbeđivanje i detektivski rad – upozorava dr Andreja Savić, prvi direktor BIA.

Ali demokratski zrele i društveno odgovorne političke elite istovremeno jačaju institucionalne mehanizme kontrole. Ali privatnost svih nas, ne samo terorista i kriminalaca, već svakog ko koristi telefon i Internet, biće mnogo ranjivija nego što bi to po našem Ustavu, ali i lekcijama iz života, smela biti.

- Zaboravimo prošlost, kada su tajne službe zloupotrebljavane – poručuje profesor bezbednosti Andreja Savić, prvi direktor BIA. Ovaj zakon je u skladu sa Ustavom. Druga je stvar što smo mi kao nacija opčinjeni tajnim službama, misterijama o špijunaži i prisluškivanju, što je u domenu zone sumraka, a ne realnosti – upozorava dr Andreja Savić.

I predlaže:

- Da bi se ovakva situacija prevazišla – smatra dr Andreja Savić – treba pojačati civilnu kontrolu tajnih službi, a pre svega, direktan uvid u rad organa bezbednosti.

Odbor za saobraćaj i veze nije prihvatio amandman zaštitnika građana Saše Jankovića koji je tražio da nalog za proveru listinga iz kojeg se vidi ko je kome telefonirao ili slao mejl, kada i odakle, može dati samo sudija. Janković je na sednici pokušao da ubedi poslenike vlasti da zakon krši Ustav, da su ovakvi članovi ”padali” na evropskim sudovima, ali i našem Ustavnom sudu kada je procenjivao dokument o telekomunikacijama.

Predlog zakona o elektronskim komunikacijama po kome MUP, BIA, VBA i VOA mogu da samovoljno kontrolišu elektronske veze građana, naterao je zaštitnike ljudskih prava da Ustavnom sudu tuže državi i njene službe bezbednosti.

- Iskoristiću i poslednju mogućnost i poslati tekst akta Ustavnom sudu na procenu ustavnosti.

To kaže i poverenik za informacioje.

- Jedini odgovor na ovu dilemu može da pruži Ustavni sud! Tražićemo zaštitu Ustavnog suda? – Rodoljub Šabić.