Izdavac: Prometej, 2013
Špijunaža je tajnoviti zanat, umetnost obmane, veština profesionalnih tragača za skrivenim informacijama i ljudima, koja ume da bude i zlo neslućenih razmera. U njenom centru je čovek, koji pokušava da na svemoguće načine dođe do strogo poverljivih podataka. Nekada to od njega traži otadžbina, nekada agentura, a nekada moćna grupa ljudi. Na našim balkanskim prostorima špijunaža nikada nije bila cenjena kao veština, pa je zato tajni agent najčešće pogrdno nazivan – uhoda, dostavljač, cinkaroš, doušnik, potkazivač ili špijunčina. Istorija tajnih službi Srbije, međutim, kazuje da postoje špijuni za koje se može reći da su bili agenti ili obaveštajaci svetskog kalibra. To dokazuje da je veština tajnog života i špijuniranja kod Srba bila ponekad i vrlo uspešna profesija. Istoričar obaveštajnog rada Milan V. Petković pisao je da se ne zna kada je špijunaža tačno začeta kod Srba, ali je prema raznim literarnim izvorima, bila prisutna i u vlasti Nemanjića, i Karađorđevića, i Obrenovića, i Broza, i Miloševića, a i Đinđića. – Obaveštajci su časni ljudi, koji vole svoju zemlju i narod, rade požrtvovano svoj posao, a nikada ne očekuju nagradu ! Ovako je ukratko vojni obaveštajac Milan V. Petković iz vlastitog iskustva opisao srpske špijune. Pokazaće se da je bio u pravu, jer kada je istorija pisana, događaji i vladari su istureni napred, a špijuni su stavljeni ili u legendu ili u zaborav. Mnogima od njih je preostalo samo da ih se neko seti. Kada sam starog srpskog emigranta Miomira Radovanovića davne 1991. godine pitao za koga je svih decenija radio u tuđini, rekao mi je iskreno: – Bio sam špijun majke Srbije ! Dugo mi se ta misao motala po glavi, da sam počeo da razmišljam o najvećim špijunima kao iskrenim borcima za srpsku stvar, kako to umeju da kažu politički emigranti u Americi. Ova knjiga je sećanje na ljude iz srpske tajne istorije, koji su zanat špijuniranja podigli na nivo umetnosti obmane. Autor Na Preobraženje 2012. godine