Izdavac: Fokus, Beograd, 1991
Predgovor Zivojin Pavlovic. OMCE. Giljotina duha. Spisak cenzurisanih dela. Crvenkapa i skretnicari. Novine za potpalu. Umiranje pokretnih slika. Sudenje politickom teatru. Ko peva-zlo misli. Copava posla . Tuzeni i tuzilac. Epilog: Godine zapleta.
Lincovanje javne reci
Nijedna rec ne zvuci tako teskobno i ponižavajuce kao cenzura. Stara je, kažu, više od hiljadu godina. Zvanicno, medutim, primenjuje se otkako je Gutenberg izmislio štampu, a crkva inkviziciju i Cenzorski ured 1485. godine. Danas se njome služe sve države i svi sistemi savremene civilizacije da bi zaštitili svoje zakonom propisano jednoumlje. Cenzura je u suštini bila i ostala oblik kontrole individualnog i javnog mišljenja. Cak i kazna za nepodobnu misao, koju je crkva nekada zvala jeres, a država danas, kod nas, neprijateljska propaganda. Nema, medutim, države, ni sistema koji su dali konacnu definiciju pojma cenzure. Cuveni Oksfordski recnik ga izvodi iz reci cenzor, kojom je u staroj Grckoj oznacavan sudski cuvar javnog morala. Taj službenik u modernom svetu zove se javni tužilac. Njegov zadatak je da štiti zakon i javnu rec od zloupotrebe u svim godišnjim dobima. Na taj nacin savremeno covecanstvo se cuva ljudi racvastog jezika i pera. Jugoslavija je, medutim, i u tome izuzetak. Pored sudske cenzure, u poslednjih cetrdeset i pet godina Jugoslavija je primenjivala i policijski, i politicki, i samoupravni embargo. Rec je, dakle, o cetiri metoda nasilja države nad slobodom izražavanja jednog naroda. Cenzura zato u našim prilikama nije ništa drugo do lincovanje javne reci. Rukopis koji citate je prvi spisak žrtava jugoslovenske cenzure i ujedno nekrolog delima naše kulture.