Izdavac: Knjiga komerc, 2010
”Masonerija ustoličava kraljeve. Njena ruka oblikuje sudbine svetova. Masoni su najmoćnija organizacija na zemlji” – govorio je Manli P. Hal, mason 33. stepena i američki filozof. Uprošteno rečeno, masonerija je manje ili više tajni internacionalni religiozno-mistični, hijerarhijski organizovan pokret, odnosno „bratstvo čiji je tradicionalni temelj vera u Velikog neimara svih svetova…“. Sama masonerija predstavlja sintezu svih verovanja, svih religija za ljude svih rasa, zbog toga je ona minimum dovoljne istine. Masonerija kao “kraljevska umetnost” predstavlja filozofiju ljudskog duhovnog života i “dijagram procesa regeneracije”. U Srbiji su masoni decenijama bili deo političke i crkvene elite, jer su u svojim rukama imali i imaju državnu i duhovnu vlast.
KRALJEVSKA UMETNOST
”Masonerija ustoličava kraljeve. Njena ruka oblikuje sudbine svetova. Masoni su najmoćnija organizacija na zemlji” – govorio je Manli P. Hal, mason 33. stepena i američki filozof.
Uprošteno rečeno, masonerija je manje ili više tajni internacionalni religiozno-mistični, hijerarhijski organizovan pokret, odnosno „bratstvo čiji je tradicionalni temelj vera u Velikog neimara svih svetova…“. Sama masonerija predstavlja sintezu svih verovanja, svih religija za ljude svih rasa, zbog toga je ona minimum dovoljne istine. Masonerija kao “kraljevska umetnost” predstavlja filozofiju ljudskog duhovnog života i “dijagram procesa regeneracije”.
Slobodno zidarstvo je najveće i najraširenije bratstvo na svetu. To je bratstvo muškaraca odlučnih u istraživanju i praktikovanju moralnih i duhovnih vrednosti. Masoni se praktikovanjem serije ritualnih drama, rituala koji potiču iz davnina, bave izučavanjem pitanja i ideja svoje „Kraljevske umetnosti“. A upotrebom simboličkih kamenorezačkih alata i običaja kao alegorijskih vodiča rade na podizanju „Hrama humanosti“ u svetu.
Masonerija nije religija, niti je zamena za religiju. Ona je otvorena za ljude svih religija od kojih se očekuje da nastave da praktikuju svoju veru. Slobodno zidarastvo, takođe, ne dopušta religijske i političke diskusije na svojim radovima.
– Pod masonom se podrazumeva slobodan čovek na dobrom glasu. Bratstvo slobodnih zidara služi da se pruži mogucnost da se kroz rituale i duhovni rad svaki član masonerije, u skladu sa svojim mogućnostima, duhovno izgrađuje i da svojim izgrađivanjem kao pojedinačna cigla doprinese simbolično gradnji hrama humanosti. Ta gradnja zajedničkog hrama humanosti je ono što povezuje sve masone sveta, a ne naka politička ili druga aktivnost – kaže mason Đorđe Vučinić iz Beograda, koji je postao član Regularne velike lože Srbije tako što je učinio nekoliko humanih dela.
Već mnogo vekova slobodni zidari prate ova tri principa: Bratska ljubav – svaki slobodan zidar će pokazati toleranciju i poštovanje prema mišljenju drugih i ophodiće se sa dobrotom i razumevanjem prema dugima. Pomoć – slobodni zidari će praktikovati dobročinstvo i brigu, ne samo za drugu braću, već i za zajednicu u celini, oba putem dela milosrđa i dobrovoljnog individualnog rada. Istina – masoni streme istini, nameću visoke moralne standarde i teže da ih ostvare u sopstvenim životima.
Slobodni zidari veruju da ovi principi predstavljaju put ka postizanju viših moralnih i duhovnih standarda u životu. Masoni su patriote i humanisti. Osnovni uslov da pojedinac postane slobodni zidar je iskrena vera u „Vrhovno Biće“ ili Boga. Uostalom, mason Gete je rekao je svom u „Faustu“:
– Onome koji je stremeo, njemu donosimo spasenje !
Članovi masonskih loža ili radionica Bratstva slobodnih zidara mogu da budu samo muškarci od 21 godine starosti. Oni se između sebe oslovljavaju braćom. Škotski pesnik Robert Burns, „krunisani“ pesnik britanskog slobodnog zidarastva, potvrdio je u jednoj pesmi: „Molimo da se dogodi ono što se mora dogoditi: da svi ljudi na ovom svetu budu prava braća.“
Jedna grupa autora tvrdi da masoni poreklo vode od srednjovekovnih majstora graditelja, dok Džon Robinson u knjizi „Rođeni u krvi“ dokazuje da su oni nastavak templarskog reda koji je u 14. veku uništio kralj Filip IV. Veliki broj masona veruje da su direktni potomci Hirama, arhitekte koji je napravio Solomonov hram, a koji je i sam direktni potomak Adama i Eve. Ovde je, razume se, reč o legendi, ali veo tajne koji okružuje rođenje masonske organizacije pothranjuje sve ove pretpostavke i nagađanja. Pošto legenda počinje pričom o hramu, a na francuskom hram se kaže temple, masoni se dovode u blisku vezu i sa drevnim templarskim Redom siromašnih vitezova hramovnika, koji je 1118. godine osnovao Ig de Pejen. Oni su, po predanju, bili čuvari Isusove krvi.
U knjizi „Hiramov ključ“, autori tvrde da su templari pronašli nazorejske svitke i blago Jevreja zakopano pre rušenja hrama, te da je to bio razlog njihovog brzog bogaćenja. Takođe, su preuzeli i masonske tajne inspirisane principom „Maat“, koje su se sačuvale kroz jevrejski narod, Mojsija, a kasnije Isusa, Jakova i Kumrane.
Istorijski podatak je da je francuski kralj Filip IV gotovo uništio ceo templarski red početkom 14. veka, jer mu je to bilo jeftinije nego da im vraća dugove. Templari su bili prvi bankari, a uz bogatstvo koje su, navodno, pronašli u Jerusalimu vrlo brzo su postali finansijski gospodari Evrope. Postali su pretnja i Vatikanu. Prema autorima „Hiramovog ključa“, jedan deo templara uspeo je da pobegne ispred mača francuskog kralja. Jedni su pobegli u Škotsku, a drugi u Novi svet, i tu se pod svojom Davidovom zvezdom zakleli na vernost svom Velikom neimaru.
Masonska reč inicijacija tj. ulazak u savez slobodnih zidara znači “nov početak, prekid sa starim metodom i radom života i ulazak u jedan novi život većeg samopouzdanja, produbljenog razumevanja i pojačane vrline”. U taj savez moguće je ući samo u ložu, koja je prava i potpuna i koja ima isključivo pravo prijema novih članova. “Onaj koji traži” ulazak u ložu mora biti “slobodan čovek i dobrog glasa”.
Slobodnozidarske ideje, sa svojom idealističkom tvrdnjom da su svi ljudi braća, moralnim poukama o poštenju i časti, drskim stavom o srednjovjekovnoj političkoj i crkvenoj zaslepljenosti, zaintrigirale su istomišljenike u čitavoj Europi.
Onaj koji traži prijem mora biti “mason bez kecelje” tj. da ispunjava sve kvalitete i mora po ponašanju biti mason. Tražioca u masonsku ložu uvodi jamac, koji najbolje poznaje tražioca prijema i garantuje za dostojanstven prijem u masonski savez. Od kandidata se preko garanta traži njegova autobiografija, fotografija i izjava o razlozima za dostojan prijem u ložu. Biografija se čita na sednici lože, a slika biva okačena na “Crnu tablu onih koji traže”. Dok poseban Odbor za prethodni ispit preko masonskih kanala raspituje o tražiocu prijema.
Po povoljnom ishodu ovakve istrage na sednici lože se glasa kuglicama bele i crne boje. Balotaža, kako se zove glasanje, se obavlja bez rasprave, u ćutanju i tajnom spuštanju kuglica u posebne kutije. Ako se ne spusti nijedna crna kuglica, balotaža je svetla i to znači da je tražilac dostojan da bude primljen u masonski savez.
MAJSTORI SA KECELJOM
Kecelja je prvi poklon koji slobodno zidarstvo daruje kandidatu, koji se podučava da kecelju treba da čuva i nosi na ritualnim radovima tokom svog čitavog časnog masonskog života. Kecelja stalno podseća masone da se od njih traži da život vode na čist, ispravan i moralan način. Samo ako vode život na takav način, zaslužiće da budu pozvani, kada za to dođe vreme, u nebesku ložu kojom predsedava Veliki arhitekta univerzuma.
Iako je spekulativno slobodno zidarstvo staro više stotina godina, može se reći da je ono savremeni i sublimirani izraz desetina drevnih misterija, religija i filozofija. Neodvojivi i stalni pratilac tih hiljadugodišnjih duhovnih, filozofskih i religioznih traganja jeste bela kecelja. Poznato je da su belu kecelju opasivali inicirani u kult Mitre; nosili su je članovi Esenske zajednice; sa ponosom su je nosili visoki jevrejski i druidski sveštenici; belim keceljama su zaogrnute skulpture grčkih i egipatskih bogova; Rani hrišćani su je vezivali prilikom krštenja; Persijancima je predstavljala nacionalnu zastavu; nosili su je Maje, Asteci, Hopi, Zulu i Vikinzi. Danas je, kao i vekovima unazad, nose slobodni zidari.
U doba operativnog slobodnog zidarstva, zidari su nosili duge kecelje od kože kao sredstvo zaštite tokom rada. Vremenom, one su postale njihov zaštitni i prepoznatljiv znak, doprinevši da zidari, zbog znanja i veština koja su posedovali dobiju poseban status u društvu, i da njihova profesija postane vredna, časna i poštovana. Kada je početkom 17. veka označen nastanak spekulativnog slobodnog zidarstva, operativni zidarski alati su dobili svoj simbolički smisao, a kecelja kao važna oznaka članova loža, dobila je novu simboličku ulogu.
Najraniji zvanični prikaz „prave“ masonske kecelje potiče iz 1717. godine i nalazi se na graviranom portretu Entoni Sejera (Anthony Sayer), prvog Velikog Majstora moderne Masonerije. Druga sačuvana slika je naslovna strana Andersonove knjige Konstitucija iz 1723. godine gde je predstavljena grupa operativnih masona povezanih dugačkim, kožnim keceljama.
I pored složenosti koju nosi njena izrada, kožna kecelja se dugo održala. Tek od 1811. godine počinju da se upotrebljavaju mekši materijali za izradu ovog najprepoznatljivijeg obeležja masona. Pretpostavlja se da su najranije kecelje bile jednostavne, glatke i bez ukrasa. Tek nekoliko dokumenata iz prve polovine 18. veka potvrđuje da su neki masoni imali kecelje na kojima je bio našiven «vrh». On je postao uobičajen tek u zadnjim decenijama tog stoleća. Tada dolazi do stvaranja nove modne linije masonskih kecelja: one se ukrašavaju vezenim i slikanim detaljima, najčešće u kućnoj radinosti. Primerci kecelja iz tog perioda svedoče o velikoj ljubavi i pažnji koju su stari masoni posvećivali ovom delu opreme, ali i pravcu u umetnosti kome su težili. Prvobitno oslikavanje kecelje imalo je za cilj da istakne stepen i titulu nosioca, kasnije se pretvorilo u prestižno takmičenje za izbor najlepše kecelje, da bi vremenom poprimilo razumne oblike odražavanja simbolike i učenja slobodnih zidara.
U zavisnosti od obreda i rituala varira i boja pa čak i oblik kecelje. Učenička kecelja je najčešće bela, opšivena belim platnom, sa „vrhom“ koji može biti podignut ili spušten. U obredima koji propisuju podignut „vrh“ na učeničkoj kecelji, on predstavlja podvojenost materije od duha. Istu takvu kecelju nosi i pomoćnik, s tim što je „vrh“ sada spušten i označava napredak u Kraljevskoj umetnosti, jer je slobodni zidar ostvario povezivanje materije i duha. Međutim, pomoćnička kecelja može biti opšivena i crvenim odnosno plavim platnom.
Na majstorskom stepenu, kecelja od kože ili satena, opšivena je plavim trakama u onim obedijencijama koje manje ili više proizilaze iz andersonizma ili crvenim u Drevnom i prihvaćenom Škotskom obredu. Kecelja majstora masona Škotskog rituala oivičena je crvenom trakom. Crvena boja je boja vatre, života, entuzijazma i opasnosti. To je boja koja se širi u svim pravcima, izražavajući jedinstvo materije, inteligencije i emocija. Na majstorskoj kecelji često se nalazi izvezeno Svevideće oko, Grana bagrema, Plamena zvezda, Stubovi hrama i Uglomer i Šestar. U Francuskoj, majstorska kecelja nosi početna slova Svete majstorske reči: M i B.
Simbolika jagnjeće kože od koje se tradicionalno pravi kecelja je više nego jasna. Jagnje je, kao žrtva, prisutno u sve tri monoteističke religije. Još ranije, u okviru Dionizijevog kulta, jagnje se prinosilo kao žrtva bogovima, bilo u želji da se oni zadovolje, bilo kao iskupljenje grehova. Jagnje je simbol nevinosti i čistote. Zato su se kecelje pravile, i još uvek se prave od jagnjeće kože kako bi se istakao njihov simbolički značaj. Na beloj kecelji se lako vide i prepoznaju prljavština i nečistoća, čime se oni koji ih opasuju dodatno upozoravaju da će se njihovi nečasni ili nemoralni postupci lako videti i prepoznati.
Bela kecelja predstavlja najvišu instancu inicijacije i označava novi početak (Initium); ona potvrđuje odricanje svih prethodnih navika i shvatanja i predstavlja ulazak u jedan novi život veće samospoznaje, produbljenog razumevanja i pojačane vrline. Sama Masonerija pridaje veliki značaj kecelji kao simboličkoj odrednici Reda. U Ritualu prvog stepena, u momentu kada se novom bratu povezuje kecelja, starešina ga upozorava da je „nosi sa ponosom, jer je ona simbol Reda a nosili su je najugledniji slobodni zidari, kao i oni najskromniji“. On kaže i da je „kecelja starija od zlatnog runa i od rimskog orla i da je za slobodne zidare vrednija od bilo kog znamenja pod Suncem“.
Izložbom „Masonski simboli na staroj srpskoj knjizi” u Zavičajnom odeljenju Biblioteke grada Beograda u proleće 2010. godine javno je načeto pitanje šta je to tajanstveno i skriveno oduvek čoveku privlačno, u svim sferama pa i književnoj. Smotru ovih dela priredila su dva mlada filologa i poznavaoca književnosti, Nemanja Radulović i Dejan Vukićević.
– U vreme kada se objavljuju raznolike knjige o ezoteričnom i „ezoteričnom”, izložba sa ovakvom temom može delovati kao još jedna obrada kontroverzne, a na svoj način popularne, čak i senzacionalističke teme. Izložba nije ni za ni protiv masona – radi se jednostavno o želji da se osvetli jedan zapostavljeni deo naše kulturne istorije. Masonsku simboliku ovde posmatramo kao kulturni fenomen – rekao je novinarima Nemanja Radulović, asistent za Narodnu književnost na beogradskom Filološkom fakultetu.
Na izložbi je bilo 35 knjiga s kraja 18. i prve polovine 19. veka i masonske diplome sačuvane u legatu Narodne biblioteke. Pripadaju Antoniju Raduloviću iz primorja koji je krajem 19. veka otišao u Peru i postao mason dosta visokog stepena, čak 31. od ukupno 33.
Na pitanje kako su došli na ideju da naprave ovakvu izložbu, Nemanja Radulović kaže:
– Zanimali su me uticaj slobodnog zidarstva na srpsku književnost sa književno-istorijske tačke gledišta. Naša književna istoriografija se time nije detaljno bavila kao što su to činili ruski ili francuski istoričari književnosti. Dogodilo se da sam u Narodnoj biblioteci proučavao Fond starih i retkih knjiga primetio da se ovi simboli javljaju i ponavljaju. Zainteresovao sam se, ispričao Dejanu, a on je došao na ideju da napravimo od toga izložbu.
Mistrija, lenjir i malj su tipični zidarski simboli. Često je prisutna i Sfinga što, po mišljenju Radulovića, treba povezati sa duhom osamnaestovekovne epohe kada je postojalo veliko interesovanje za egipatsko tajanstveno i mistično znanje. Svevideće oko u svevidećem trouglu je veoma prisutno na izloženim knjigama, ali je veliko pitanje, kaže Radulović, da li je to isključivo masonski simbol iako ga oni obilato koriste. Tu su i globus, hram mudrosti, svetlost sa istoka, uroboros, plamena petokraka zvezda…
Od pisaca ove simbole najčešće su koristili masoni Dositej Obradović, racionalista i prosvetitelj, koga domaća masonska tradicija smatra svojim, a Sima Milutinović Sarajlija, mistični pesnik za koga se zna da je u Lajpcigu ili još u Vidinu ušao u zidarsku ložu. Veoma je interesantno i iznenađujuće da se uglomer sa šestarom javlja i na romanu „Velimir i Bosiljka” Milovana Vidakovića.
ZAMAGLJENA TAJNA
Slobodno zidarstvo nije „tajno društvo“ već „društvo sa tajnom“. Ali, postoje neke masonske tajne i možemo ih podeliti u dve kategorije.
– Prva je način na koji se čovek može identifikovati kao mason – hvatovi i lozinke. Razlozi zašto ovo čuvamo za sebe su očigledni. Poznati su mnogi beskrupulozni pojedinci koji su pokušali da se predstave kao masoni u nameri da dobiju pomoć pod lažnim izgovorom. Drugu kategoriju su tajne zato što se o njima bukvalno ne može govoriti, ne mogu se iskazivati rečima. One izražavaju onu promenu koja se u čoveku zbiva kada uistinu prihvati odgovornost za sopstveni život i, u isto vreme, istinski odluči da je prava sreća u pomaganju drugima. To je divno osećanje, ali jeste nešto što ne možete jednostavno objasniti drugome. I to je razlog zašto pokatkad kažemo da se masonske tajne ne smeju (ili pre „ne bi trebalo“) izricati – stoji na elektronskoj stranici Regularne velike lože Srbije.
Masonima je, međutim, najstrože zabranjeno da za drugog brata kažu da je mason. Svako to može da kaže za sebe, mada ni to nije preporučljivo, osim kada se u okviru jedne obedijencije braća ne dogovore ko će da govori za javnost. Imena članova masonerije su tako najviša tajna za javnost.
Neki crkveni krugovi smatraju da je masonerija u stvari obožavanje Sotone. Papa Klement XII u enciklici „In eminenti“ iz 1738. takođe je osudio slobodno zidarstvo kao sotonizam, a zanimljivo je da postoji pismo Petra I sa sličnim stavom. Slobodne zidare je progonio Vatikan, ali ni Srpska pravoslavna crkva nije prema njima ravnodušna, jer su pojedini poglavari smatrali da su masoni nepoželjno zlo.
– Masonerija je moralna dezagregacija. Nepotizam i arivizam su glavne snage za uspevanje masonerije. Jedan mlad inženjer mogao je da napravi neobično brzo zavidnu karijeru samo zato što se upisao u masone. Pri svemu tome masoni se trude da vas ubede kako su oni filantropi, kako samo dobro čine – dok je u istini to najgnusnija maska filantropije ispod koje se kriju. Odavno smo došli do ubeđenja da je masonerija moderno farisejstvo, masoni moderni fariseji u značenju licemera i dvoličnika, kako ih je još Hristos za sva vremena žigosao i prokleo. Podmukle borbe masona protiv čoveka od vrednosti koji nije s njima, upravo su neverovatne po cinizmu i po svireposti – pisao je davne 1940. godine Svetislav Stefanović iz Beograda.
Dilema oko odnosa masonerije i pravoslavlja je dugovečna. Ona je direktno postavljena u novembru 2002. godine, povodom smrti slikara Dragana Maleševića Tapija u policiji, kada se u medijima pojavilo pitanje – mogu li se masoni sahranjivati po pravoslavnom obredu? Radomir dr Popović, profesor bogoslovije iz Beograda je tom prilikom izjavio:
– Crkva nema poseban stav o tome mogu li se masoni sahranjivati po pravoslavnim običajima ili ovaj crkveni obred treba da im bude uskraćen. Reč je o organizaciji koja funkcionisse tajno ili polutajno, njeni pripadnici se ne deklarišu ko su i šta su, a nije do crkve da sama istražuje da li je neko mason ili nije. U svakom slučaju, izričite odredbe o ovoj stvari ne postoje. Video sam da sa Tapijeve sahrane uopšte nije bila objavljena slika sveštenika, ni krst, već samo masonski znak – bele rukavice i ukršteni mačevi. U crkvenim krugovima se zna da se Tapi redovno ispovedao, primao sveštenika u kuću i u svemu se ponašao kao vernik. Ako se neko osećao kao vernik, može li mu se obred uskratiti?
Protojerej Zoran Purić iz Loznice je kratko rekao: “ Bez obzira što je neko mason, dostojan je čina pravoslavnog obreda, odnosnoopela. „.
Dok je episkop Lavrentije bio izričit:
– Srpska pravoslavna crkva ne preporučuje članstvo u masonskim ložama. Bilo je, istina, slučajeva da srpski sveštenici u Americi budu članovi masonerije, ali kod nas u Srbiji, Bogu hvala, toga nema. Ali, ako je neko kršten biće sahranjen po pravoslavnim običajima. Mi ne možemo znati ko je član čega, tim pre što je reč o tajnoj organizaciji. Može se dogoditi da, posle pravoslavnog obreda, bar tako govore iskustva iz Amerike, pokojnom masonu, po njihovim pravilima, obred obavljaju njegove kolege slobodni zidari.
Sadašnji patrijarh srpski je pre nekoliko godina kao vladika Irinej niški poručio da Crkva priznaje samo jednu zajednicu vernika, a po njenom shvatanju, masonerija je antireligiozna.
– U svojoj ideologiji i organizaciji, masonska društva su na nižem stepenu možda religiozna, ali na višim ispoljavaju neprijateljstvo prema religiji. To je i dalje misteriozna i nepoznata organizacija i nespojiva je pripadnost i crkvi i masoneriji – tvrdio je tada vladika, a današnji patrijarh Irinej.
Tako je i Arhijerejski sabor Grčke crkve je na svom zasedanju 12. oktobra 1933. jednoglasno usvojio sledeći proglas:
“Slobodno zidarstvo nije obično filantropsko udruženje ili filosofska škola, već predstavlja mistični sistem koji podseća na antičke paganske misterijske religije i kultove iz kojih i sama vuče korene, a čiji je nastavljač i obnovitelj”.
Sabor episkopa Grčke crkve doveo je sledeće zaključke, koje je kazao arhiepiskop atinski Hrizostom:
„Slobodno zidarstvo nikako ne može biti u skladu sa hrišćanstvom, dok god je tajna organizacija i dok god deluje i podučava magijama, tajnama i bogoboračkom racionalizmu. Slobodno zidarstvo za svoje članove prihvata ne samo hrišćane, već i Jevreje i muslimane. Shodno tome, sveštenicima se ne može dozvoliti da učestvuju u ovom udruženju. Smatram da treba raščiniti svakog sveštenika koji su u slobodno zidarstvo ušli bez dovoljno razmišljanja i bez provere – da prekinu svaku vezu sa njim, jer je jedino hrišćanstvo religija koja uči apsolutnoj istini i ispunjava sve religiozne i moralne potrebe čoveka. Svi episkopi Grčke Crkve su, složno i jednoglasno odobrili prethodno rečeno, i mi objavljujemo da sva deca verna Crkvi, moraju da se odvoje od slobodnog zidarstva.”
I neki sveštenici SPC su, međutim, mišljenja da Crkva ne dozvoljava da se obavi opelo pokojnika koji je bio mason. Jer, masonska organizacija “zahteva da se njihovi članovi odreknu Hrista i hrišćanstva, pa prema tome ne mogu biti sahranjeni po pravoslavnom obredu.
Tako je i akademik Milorad Pavić, bez obzira na to što je bio mason, mogao je biti i hrišćanin i biti sahranjen po pravoslavnim običajima, u decembru 2009. kada je preminuo.
Doktor Čedomir Vukić, mason najvišeg, 33. stepena i veliki majstor Regularne velike lože Srbije, tvrdi da hrišćanstvo i slobodno zidarstvo idu ruku pod ruku.
– Prilikom svake inicijacije u 1. stepen učenika polaže se ruka na Bibliju, otvorenu na poglavlju svetog Jovana. To je Šrederov ritual, koji se praktikuje u većini priznatih loža škotskog obreda, a ustanovljen je prilikom ujedinjenja svih engleskih loža 1723. godine. Muslimani se zaklinju na Kuran, a Jevreji na Talmud. Masonerija nije religija, nego pokret, ali samo verujući čovek može biti slobodni zidar. Ateista ne može. Svi verujemo u Velikog Neimara svih svetova, koji se kod hrišćana zove Bog, kod muslimana Alah, kod Jevreja Jehova. Međutim, u loži se ne raspravlja o religijskoj ili političkoj pripadnosti. Poštujemo različitosti, a cilj nam je stvaranje dobrog čoveka i boljeg i tolerantnijeg društva – naglašava Čedomir Vukić.
U prilog tome da se može biti pravoslavac i mason, Vukić navodi da su mnogi crkveni velikodostojnici to bili.
– Bio je to vladika Petar Petrović Njegoš. Masoni su bili vladika Nikolaj i mitropolit Stratimirović – kaže Čedomir Vukić.
Pokojni Dragan Malešević Tapi i njegov prijatelj Dragutin Zagorac su masoni sa ovlašćenjem Velike lože da istupaju javno i pokušavaju da ovu zatvorenu organizaciju približe javnosti. Obojica su se, za života Tapija, trudili da razbiju zablude koje kod Srba vladaju o masoneriji. Dve najveće zablude su da su masoni protiv pravoslavlja i Boga, kao i protiv nacionalne srpske države.
– Masonerija nije u suprotnosti sa pravoslavljem, mada u crkvi ima ljudi koji nas ne trpe i ne poštuju. Zato nam, na primer, nije bila potrebna posebna dozvola SPC da bi izneli masonska obeležja brata Dragana na njegovoj sahrani. Uostalom, treba znati da masonerija priznaje sve religije sveta i da se prijem u masone vrši polaganjem zakletve nad Svetim pismom. Mnoge srpske vladike i sveštenici su bili naša braća – rekao mi je gospodin Dragutin Zagorac.
Ipak, masoni su uvek kod Srba bili identifikovani kao „zaverenici protiv naroda“. Starac Tadej (1914-2003), monah jednog manastira u istočnoj Srbiji (Vitovnica kod Petrovca na Mlavi) bio je poslednjih decenija života poštovan kao „najprosvetljeniji monah u Srbiji“. Njegove propovedi, pre 2000. godine, rasute su po raznim publikacijama, a zabeležene su i na zvučnim i video zapisima. One i danas mogu da se pogledaju na mnogim internet sajtovima. O ovom mistiku, mudracu i filosofu, koji je likom veoma podsećao na patrijarha Pavla, napisana je i knjiga „Duhovne pouke srpskom narodu“.
Otac Tadej je smatrao masone vinovnicima najvećeg zla na svetu. Masoni su prisutni u svim hirišćanskim crkvama, naročito u katoličkim, ali i u pravoslavnim, većinski u grčkoj, a u manjoj meri i u našoj crkvi. Oni svuda zauzimaju ključna mesta i pripremaju dolazak antihrista, koji samo što nije zaseo, a od 1992. godine vlada pomoću pomagača.
O svemu tome profesor Novak Jauković, mason iz Podgorice ima svoje viđenje:
– Uvek je najlakše posegnuti za masonima kao dežurnim krivcima. Navodne zavere koje masoni tobož kuju objašnjavaju se i tvdnjama da je masonerija tajna i mistična organizacija. Međutim, ona je bila tajna do 1717. godine, a od tada je javna. Tačno je, međutim, da je masonerija ćutljivo bratstvo koje ne reaguje na mnoge napade i provokacije. Ćutljivost se ceni kao uzvišena muška vrlina. Pojam tajne u masoneriji se vezuje za doživljaj rituala koji se ne može opisati, on ostaje tajna kao i mnogi drugi doživljaji čoveka.
Slobodno zidarstvo nije sekta. Član bratstva mora biti vernik, mora da vreruje u Boga kao najuzvišenije biće. Tajne slobodnog zidrastva se tiču tradicionalnih načina prepoznavanja i prihvatanja. Konstitucija i pravila masonerije su dostupni javnosti, a ni njegovi ciljevi i principi nisu tajna. Veoma je bitno, na primer, međusobno priznanje loža, jer u suprotnom među članovima je zabranjen masonski kontakt. Masoni se sastaju u hramovima i to iza ponoći. Ovi sastanci se međusobno razlikuju, a shodno stepenu koji su masoni postigli mogu biti učenički, pomoćnički i majstorski. Masonerija koja se organizuje na stepenast način, zove se i jovanovska, po setom Jovanu Krstitelju, na čiji dan je 7. jula po novom kalendaru stvorena u Londonu 1717. godine. Ovaj vid organizovanja slobodnih zidara danas je najzastupljeniji u svetu.
Masoni u Srbiji Marko Lopušina
SVEMOĆNA PIRAMIDA
U svakoj loži postoji oltar na kojem se nalazi „Knjiga svetog zakona“. U evropskim zemljama, kao i SAD i Kanadi, to je skoro uvek biblija. Tačno je da masoni u svom “radu”, kako nazivaju svoj obred ili ritual, upražnjavaju čudne simbole kao što su viteški mač, majstorska kecelja, svevideće oko, plavi cvetak, čekić, šestar i ugaonik, pentagram, piramida i šestougaonu Davidovu zvezdu.
Davidova zvezda je, u stvari simboličko predstavljanje šestara i uglomera. Šestar i uglomer se mogu posmatrati i kao građevinski alat koji simbolizuje više biće ili boga kao tvorca univerzuma. Šestar, takođe, simbolizuje i večnost. Često je simbol kruga među masonima uziman kao simbol duhovnosti. Uglomer koji meri uglove, simbol je zemlje i oblasti materijalnog. Ugao predstavlja jasnost, ravnotežu i stabilnost. Ono što je na uglu je temelj svega onoga što se na njemu izgrađuje.
Pentagram predstavlja sliku mikrokosmosa, to jest, magičnu formulu čoveka. Svaki od 5 krakova pentagrama simbolizuje zemlju, vazduh, vodu, vatru i duh. Pentagram sa vrhom koji upire naviše pokazuje da duh pobeđuje materiju.
Svevideće oko je drevni simbol sveznanja. Pretpostavlja se da su ovaj simbol masoni preuzeli od Egipćana. Zanimljivo je da se kao jedan od masonskih simbola pojavljuje i dvoglavi orao sa krunom iznad glava.
Mali plavi cvet nezaboravak je konspirativni simbol masonerije. Prvi put je upotrebljen 1926. na godišnjoj konvenciji bremenske masonske lože. Istovetna značka s nezaboravkom nosila se 1938. tokom „humanitarne“ kampanje prikupljanja novca koju su nemački nacisti organizovali da bi državne fondove za socijalno staranje preusmerili ka industriji oružja. Masoni su odlučili da stalno nose ove značke kao tajni znak raspoznavanja, budući da su ove bedževe prolaznici na ulicama smatrali za nacistički znak
Slobodni zidari se, van profanog sveta, okupljaju u ložama u kojima su uvek izložene tri Velike svetlosti: Knjiga svetog zakona, Ugaonik i Šestar, da u njima marljivo i predano rade prema ritualima, u skladu sa Konstitucijom i ostalim odredbama slobodnog zidarstva. Oni prihvataju svoje slobodnozidarske obaveze zakletvom na otvorenoj Knjizi svetog zakona.
Svi svakodnevno koristimo simbole da bismo brže komunicirali. Kada u saobraćaju vidimo znak „stop“ stanemo. Krug i crta znače „ne čini to“ ili „to nije dozvoljeno“. U stvari, upotreba simbola predstavlja verovatno najstariji način komunikacije i nastariji način podučavanja. Masonstvo simbole koristi iz istog razloga. Neki položaj „ugaonika i šestara“ predstavlja najviše korišćen i najpoznatiji simbol masonstva. Na izvestan način, ovaj simbol je vrsta zaštitnog znaka bratstva. Kada na zgradi vidite ugaonik i šestar, znate da se tu okupljaju masoni.
– Ugaonik simbolizuje stvari na zemlji i takođe simbolizuje čast, postojanost karaktera, istinoljubivost i druge načine kojima bi trebalo da se odnosimo prema ovom svetu i ljudima na njemu. Šestar simbolizuje stvari duha, značaj dobro vodjenog duhovnog života i, takođe, značaj samokonotrole – držanja samog sebe u granicama. Slovo „G“ predstavlja geometriju, nauku za koju su drevni verovali da najbolje otkriva slavu boga i njegovih dela na nebu, a takođe, predstavlja i gospoda, koji mora biti u središtu svih naših misli i napora. Čekić nas podučava značaju samokontrole i samodiscipline. Peščani sat nas uči da vreme stalno prolazi i da ne bismo smeli odlagati važne odluke – objašnjavaju srpski masoni.
Piramida je veoma važan simbol masonske ikonografije, jer slobodni zidari često koriste tradiciju oslanjanja na antičke simbole i sedam svetskih čuda. Ona se nalazi i na novčanici od jednog dolara, a već je dobro poznato da su SAD među prvim državama na svetu sa slobodnozidarskom tradicijom, i da su bezmalo svi predsednici ove zemlje bili masoni, kao i da je veliki broj masonskih simbola utisnut na toj istoj novčanici. Tako je piramida jedan od najbitnijih simbola masonskog načina razmišljanja i gledanja na svet. Pogotovo zarubljena piramida, na čijem se vrhu nalazi oko svevideće.
U centralnom delu najpoznatije beogradske ulice, Knez Mihailove, danas stoji simbol koji predstavlja još jedan jasan masonskipotpis. To je piramida koja se nalazi ispred zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti.
Zvanično, napravljena je 1995. godine, kada je u Velikoj galeriji SANU održana veoma posećena izložba “Svet merenja”. Piramida oficijelno označava geografski položaj Beograda, na njoj su ucrtane strane sveta, kao i geografska dužina i širina.
Tako je Beograd dobio još jedan od mnogih simbola koji odražava masonsku simboliku u samom srcu grada.
Rad u Bratstvu je zasnovan na ljubavi, istini, pravičnosti i čovečnosti.
Masonerija je apolitična i svaka politička diskusija na slobodnozidarskim radovima je zabranjena.
– Slobodno zidarstvo se ne meša u politiku. Kao pojedinac, mason može da učestvuje da se stvari poboljšaju i da se prevaziđu postojeći problemi, da se traže rešenja, a nikako mi kao loža ne možemo da donosimo političke odluke i stavove. Možemo samo da damo doprinos i da damo neka tumačenja i mišljenja. Politika i slobodno zidarstvo nemaju nikakvih dodirnih tačaka – kaže dr Petar Kostić, Veliki majstor Regularne velike lože Srbije.
Prvi pisani pomen slobodnog zidrastva „Regius Poem“ potiče iz 1390. godine. A prva registrovana slobodnozidarska loža, u modernom smislu, bila loža „Kilwinning“, osnovana 1599. godine u Škotskoj. Slobodni zidari su, navodi se u spisima, bili graditelji velikih gotskih katedrala. Još u to vreme, nazvano Doba katedrala, oni su bili organizovani u esnafska udruženja zvana „lože“, koje su imale svoje starešine i tri nivoa članstva: nosače tereta, graditeljske majstore i arhitekte.
Masoni, koji su dobili ime po engleskoj reči „freemasons“ ili slobodni zidari, nisu obavljali samo svečane radove u koje su uneli i stare zdravice domovini, Velikoj loži, umetnosti i svojim damama, nego su i odeveni u bele-zidarske kecelje koračali ulicama i postavljali kamene temelje za nove sakralne i profane zgrade.
Moderno slobodno zidarastvo je započelo 24. juna 1717. god. u londonskom predgrađu, u kafani „Kod guske i roštilja“, kada su četiri londonske lože formirale prvu Veliku ložu Engleske. Od tog momenta graditeljsko zidarstvo postaje i spekulativno, a podaci o masonima su znatno pouzdaniji. Već 1723. god. izlaze čuvene „Andersonove Konstitucije“, jedna od najvažnijih knjiga spekulativnog slobodnog zidarastva. Knjigu je po porudžbini Velike lože Londona napisao James Anderson (1679 -1739) i ona se sastoji od tri dela: „Istorija slobodnog zidarstva“, „Dužnosti“ i „Propisi“. Naknadno su knjizi dodati i postskriptumi „O zakonu protiv slobodnih zidara “ i „Način konstituisanja nove lože“. Knjigu je 1734. u SAD predstavio Bendžamin Franklin (1706–1790), Veliki majstor pensilvanijskih slobodnih zidara.
Andersonova Konstitucija je omogućila da se u „Kraljevsku umetnost“ uvede sistem i red, kao i da se slobodno zidarstvo raširi po čitavom svetu. Iz Velike londonske lože izrasla je već 1726. Velika loža Engleske, koja je u vrlo kratkom roku dobila status „majke svih loža“. Njeno priznanje omogućilo je regularan rad slobodnozidarskim ložama po celom svetu.
Da bi se oformila jedna loža, potrebno je da najmanje sedmorica braće sa jednog područja donesu odluku o njenom formiranju. Kada se na tom području formiraju najmanje tri takve lože, stiču se uslovi da se formira i velika loža. S tim da je potrebno da jedna, već postojeća velika loža, masonskim rečnikom, „unese svetlo“, odnosno, formalno ozvaniči rad i postojanje nove velike lože.
Slobodnozidarske lože naglo su nastajale i u drugim europskim gradovima: u Parizu (1725), Madridu (1729), Amsterdamu (1731), Bordou (1732), Petrovgradu (1732), u Firenci (1733), Lisabonu (1735), Varšavi (1736), Lozani (1737), Drezdenu (1738) i Beču (1742). Prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi bila je Velika loža Francuske, nastala 1728. god, a slobodno zidarstvo je u SAD dobilo prvu Veliku ložu 1731. god. u Pensilvaniji.
– Slobodnozidarski pokret je prodro najpre u hrvatske i slovenačke delove jugoslovenskog naroda i tek mnogo kasnije i odvojeno u srpske pokrajine – tvrdio je Đorđe Ječinac, pisac iz Subotice još 1936. godine – Smatra se da su slobodnozidarski pokret u Hrvatsku i Slovenačku uneli Hrvati i Slovenci, koji su kao oficiri bili na službi u inostranstvu. To znači takođe, da inostranstvo nije direktno otvaralo slobodnozidarske lože, nego su to činili domoroci, koji su se vraćali iz stranih država. Pokret se najpre pojavio u Glini, gde je osnovana prva slobodnozidarska loža. Formiranje slobodnozidarskih loža je počelo već u godini 1759 i trajalo je sve do 1777, kada je pored dotadašnjih loža, osnovana i jedna velika loža pod imenom »U krugu slobode«.
Njen prvi veliki majstor bio je major Ivan Drašković, znamenit u redovima slobodnih zidara kraljevine Jugoslavije i po tome, što je osnovao svoj sistem, koji je po njemu nazvan »Sistem Draškovića«. Posle smrti Ivana Draškovića slobodnozidarski pokret je počeo naglo da opada i godine 1787. potpuno je zamro.
– U Srbiji je slobodnozidarski pokret unesen iz Turske u 19. veku i to u ono vreme, kada se u Srbiji nalazio Hadži Mustafa Paša, koji je osnovao mnoštvo loža, u kojima su radili mnogi viđeni Srbi onoga vremena – utvrdio je Đorđe Ječinac.
U svetu danas ima preko 220 Velikih loža i Velikih orijenata, od kojih je 100 samo u Severnoj Americi. U tim organizacijama trenutno ima oko 6 miliona slobodnih zidara u zavisnosti da li se gleda broj samo regularnih masona ili se računaju sve organizacije koje se izdaju kao slobodnozidarske. U svetu postoji mnogo iregularne masonske organizacije. Poznat je skandal sa iregularnom masonskom ložom P2 i organizacijom Opus dei u Rimu, u kojoj su bile značajne ličnosti politickog i poslovnog sveta.
Danas postoje dva masonska centra odakle potiču sve ostale lože. Jedan centar je u Engleskoj. To je Ujedinjena velika loža Engleske, koja ispred svog imena nosi prefiks regularna i sebe smatra jedinom istinskom, kako simbolično navode, „majkom“ svih loža. Drugi centar je Francuska, koja ima znatno liberalnija i otvorenija pravila, a ispred imena ima odrednicu „nacionalna“. Osim njih, razlikuje se još i Veliki orijent Francuske, koji je u svom delovanju, tako bar tvrde u Engleskoj, prekršio sva moguća masonska pravila i „Andersonovu konstituciju“, pa se naziva i paramasonerijom.
Za naše područje bitne su prve dve struje: regularna i nacionalna, odnosno, engleska i francuska. Prema nekim informacijama, u Srbiji trenutno postoje tri lože koje rade pod uticajem Velikog orijenta.
Odnos svih masonskih loža prema državi regulisan je i danas prvim engleskim masonskim zakonom iz 1723. godine: „Mason je mirni građanin jedne države, gde god živeo i radio. On se nikada neće uključiti u ustanak ili zaveru protiv mira nacije“.
Sve Velike lože u svetu su registrovane su kod odgovornih državnih organa i njima se dostavljaju naši pravilnici. Nije uobičajeno da se ovim organima dostavljaju i liste članova Bratstva slobodnih zidara. Svuda u svetu, pa i Srbiji masoni su bili ugledni i uspešni ljudi, a pre svega, državnici, vojskovođe i političari, potom književnici i umetnici, muzičari i kompozitori, naučnici i pronalazači, kao zubari, lekari, advokati i novinari.
Masonski svet tajni, mistike i nevidljivog uticaja za neke je nebitna organizacija koja samo održava famu o svojoj moći, dok je za druge bratstvo koje povlači konce iz senke i upravlja biznisom, finansijama i politikom vlada. Evo šta o masonima i njihovim ciljevima misle naši istaknuti intelektualci.
Dragomir Acović član Krunskog saveta kaže:
– U prirodi masonskih organizacija je da okupljaju uticajne ljude. Prirodno je da kada se ljudi od uticaja nađu zajedno razgovaraju, razmenjuju mišljenja i shodno tome deluju, bilo da je reč o sportskom klubu ili masonskoj organizaciji.
A istoričar Nikola Samardžić ističe:
– Masoni ne postoje kao jedinstvena organizacija, podeljeni su na lože i svaka zastupa određene lokalne interese. U Srbiji je paradoks da se uvek znalo ko je mason, iako su masoni tajna organizacija. Njihov uticaj je prenaglašen.
Dok je Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu neodlučan:
– Pretpostavljam da su masoni imali uticaja u intelektualnim krugovima, ali kakav – teško se može kazati. Gotovo sam siguran da u političkom životu masoni nisu imali uticaja ni pre, a ni sada, jer bi politička scena i politički poredak bili uredniji.
Zvezdani časovi masonerije su bili kada je slobodno zidarstvo napravilo Deklaraciju o nezavisnosti u SAD. Od 56 potpisnika Deklaracije, 53 su bili masoni, od 55 članova Ustavne skupštine, 50 su bili masoni. Svi guverneri trinaest država koje su osnovale SAD bili su masoni. Od 29 generala Džordža Vašingtona, 20 su bili masoni. Sastavljač Deklaracije Tomas Džeferson bio je mason. I veliki Džordž Vašington i Bendžamin Frenklin.
– Masonerija ima u sebi dvojaki cilj jedan je okrenut unutra, prema članstvu, i drugi koji je okrenut ka spoljnom svetu, ali se ta dva cilja uzajamno dopunjuju, prožimaju, i, skoro bih rekao, uzajamno se tumače.
Cilj masonerije u njenom delovanju ka spoljnjem svetu sastoji se, vrlo jednostavno, u stvaranju jednog sveta koji će da bude najzad dobar, uljudan, socijalizovan i duboko karitativan, lišen oholosti i svireposti. Stoga su masoni i stvorili instituciju Crvenog krsta, a njihova ideja je bila i ona poznata Ženevska konvencija o pravima u ratnom stanju, kao i na prmer, stvaranje saveza izviđača – priznaje mason i kompozitor Dušan Kostić iz Beograda.
Masoni su odigrali izvanredno važnu ulogu u Francuskoj revoluciji, a doprineli su veoma brzom širenju revolucionarnih ideja. Sami masoni tvrde da u istoriji ima mnogo primera delovanja slobodnih zidara koji su svojim trudom doprineli veoma krupnim pomacima društva ka tim visoko postavljenim ljudskim idealima. Borci za slobodu su bili masoni Simon Bolivar, Lajoš Košut, Đuzepe Garibaldi, Riga od Fere, Tito i Čerčil. Bratstvu su pripadale i veličine duhovnog života kao što su Mocart, Gete, Puškin, Tolstoj, Lesing, Fihte, Hajdn, Sibelius, Stevan Mokranjac, Ivo Andrić i mnogi drugi.
U Srbiji su masoni decenijama bili deo političke i crkvene elite, jer su u svojim rukama imali i imaju državnu i duhovnu vlast.