Izdavac: Evro, Beograd, 2006
Zbog veoma visoke postarine i tezine knjiga ILUSTROVANA ISTORIJA SRPSKE DIJASPORE u rasejanju kosta 50 evra.
SRPSKE SEOBE. Gde zive Srbi. BALKANSKE ZEMLJE. EVROPSKE DRZAVE. Skandinavija. OSTRVSKE ZEMLJE. PREKOOKEANSKE ZEMLJE. OKEANSKE ZEMLJE.
Mi Srbi koji smo na strani i uspeli da privucemo paznju stranog sveta na sebe, treba da govorimo o nasem narodu kad god nam se za to ukaze prilika… Ko se ponosi svojim selom, porodicom i svojim narodom, taj je na dobrom putu da se ceo svet ponosi njime, jer nista nije uzvisenije od covekove ljubavi prema svemu onome sto sacinjava njegov narod.
Seobe su neraskidivi deo istorije srpskog naroda. Vec jedanaest vekova Srbi se sele sirom planete od matice do tudjine i natrag. Najvece migracije Srbi su imali na prostorima Balkana i jugo-istocne Evrope, na kome je proces formiranja drzava bio neprestano pracen ratovima i pokretanjem naroda. Nazalost, i kao oslobodioci, ali i kao osvajaci, Srbi su vekovima u susednim drzavama, od strane monarhista, fasista i komunista bili tretirani kao neprijatelji i zato su bili zrtve njihove politike. To je bio razlog sto su u kasnijim decenijama Srbi nestajali sa tih prostora, bilo da su asimilisani ili potpuno unisteni kao narod.
U svim tim ratovima srpski narod i njegova vojska pretrpeli su ogromne ljudske gubitke. Istoricar Dejan Ristic procenjuje da je u oruzanim sukobima, logorima, zarobljenistvima i stratistima sirom srpskih zemalja, balkana i sveta stradalo vise od 4 miliona Srba. Samo u dva poslednja svetska rata izginulo je preko 2 miliona nasih ljudi. U ova dva svetska oruzana sukoba preko 200.000 Srba, zarobljenika i interniraca je ubijeno ili umrlo u raznim kazamatima, logorima, zatvorima,. Kosti ovih stradalnika su rasute u preko 30 drzava sveta na najmanje 5.000 mesta.
Ta tudjina, medjutim, ma koliko bila cemerna, bila je i slasna, jer je Srbima u otadzbina podarila pamet, veru, pismenost, umetnost, bogastvo, ugled i ponos. Prva pisana i stampana rec Srba stizala je u maticu iz Italije, Austrije, Madjarske, Rusije, Nemacke. Poslednjih decenija iz rasejanja u otadzbinu stizu konvoji humanitarne pomoci, devizne doznake, koje se procenjuju na preko 4 milijarde evra, i nova srpska pamet. Srbi u dijaspori su poslednjih godina bili i direktno ukljuceni u bitku za srpsku istinu u svetu i u promociju srpskih nacionalnih interesa. Zato je ministarst dijaspore dr Vojislav Vukcevic jednom javno i priznao da nas Srbe u otadzbini Srbi u rasejanju “hrane i brane”.
Knjiga “Ilustrovana istorija Srba u dijaspori” je nacionalni album iseljenog srpskog narodu, koji u tudjini bije vekovne bitke za svoj nacionalni identitet i opstanak. Izlozeni snaznim udarima asimilacije, cinovnickog pokoravanja i mimikrije, Srbi u rasejanju su uspeli ne samo da sacuvaju i neguju svoje iskonske korene vec i da ostave jako vidljive nacionalne tragove i kulturne pecate. Zvanicnici tvrde da danas u svetu imamo 479 spomenika srpske kulture u 35 drzava. Nama se cini da je tih obelezja najmanje deset puta vise, jer srpski pecat van Srbije nisu ostavljali iza sebe samo predstavnici drzave, krune i crkve, vojnici i zarobljenici, vec i svojim delima naucnici, umetnici, sportisti, ali i obicni ljudi. A to sve Srbe sveta cini uzvisenim i ponosnim.
Ova hrestomatija srpskih tragova u tudjini treba da pruzi odgovor na nekoliko kljucnih pitanja o srpskom narodu u dijaspori: ko su ti Srbi, koliko ih ima, gde zive, kako su organizovani, kakav im je politicki i drustveni status, sta su ucinili i sta cine na ocuvanju nacionalnog identiteta i na zblizavanju s maticom Srbijom. I dali su ispunili zavet Mihaila Pupina, srpskog genija, koji je gradeci Ameriku uzdigao i Srbiju do svetske slave.
Srpski narod, cije je se ime prvi put na tlu danasnje Srbije pominje jos 822. a u Grckoj jos 610. godine, doselio se na Balkan sa starim Slovenima. Kretali su se iz severnih stepa iza Karpata na topli jug Evrope i probili sve do granica Azije. I danas u Judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save osvecenog jerusalimskog, koji svedoci o prisutnosti srpskog bica i duse. Srbi su kao pleme slovenskog naroda ziveli severoistocno iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja. Krajem IV veka nove ere, kada su iz Azije preko Rusije i Ukrajine poceli Huni da prodiru, pokoravajuci mnoge evropske narode, Sloveni koji su bili podeljeni i neslozni u odbrani, pod tom najezdom krenuli su u veliku seobu.
Citav vek i po je protekao u tim seobama starih Slovena. Na danasnjoj teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, ziveli su Iliri i Tracani. Sloveni su se na jugu Starog kontineta pojavili zajedno sa Avarima, u najezdi plemena, koja je nastala posle pada i podele Rimskog carstva. Sloveni, a i Srbi sa njima, zaustavljeni su ispred Carigrada 626. godine, kada im je vizantijski car Iraklije dozvolio da se nasele oko Soluna. Kako je zabelezio car Konstantin Porfirogenit po jednom narodu, verovatno najvecem i najacem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je tada i dobila ime Servija.
Bio je to, moze se danas reci, prvi veliki talas seobe Srba sa severa Evrope na Balkan. Vladarski sin koji je doveo Srbe na prostor izmedju Dunava i planine Balkan, zapisano je u istoriji, umro je pre 680. godine. Tom rodu pripadali su se i arhonti, prvi srpski knezovi Viseslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir, koji su se pokoravali carevima Vizantije.
Srbi su u IX veku primili hriscanstvo, a kada je knez Vlastimir porazio bugarskog kana Presija, oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje srpske vojske i drzave na teritoriji Raske. Poradjanje prvih drzava srpskog naroda Raske, Zahumlja i Duklje na Balkanu proteklo je u neprestanim bitkama sa Vizantijom i Bugarskom sa jedne strane, a potom na pocetku XII veka sa ugarskim carstvom. I Vizantija i Ugarska kao vladara Srba pominjali su i postovali Stefana Nemanju, koji je od 1165. vladao prostorom izmedju reka Toplice, Ibra, Rasine i Morave.
Do 1190. Nemanja je ofanzivnom politikom prosirivao zivotni prostor za Srbe i preko Nisa stigao do izvora Juzne Morave i Kosova i Metohije. Na zapadu je osvojio Duklju sa primorskim gradovima i svoje carstvo prostro, kako su pesnici kazivali, od Kotora do Sofije.
Srbija se i pod carom Dusanom sirila, pa je u drugoj polovini XIV veka zahvatila skoro dve trecine Balkanskog poluostrva. To sirenje drzave i naroda moze se tumaciti i kao druga velika seoba Srba po Balkanu. Posle smrti cara Dusana pocinje pad srpske drzave, koji je za posledicu imao ostavljanje i ostajanje srpskog naroda u tudjim zemljama.
Prodor Turaka na Balkan i porazi Srba u bitkama sa njima pred kraj XIV veka, pokrenuli su treci veliki talas iseljavanja srpskog naroda na sever i zapad. Stanovnistvo je tada bezalo iz krskih predela na Primorje. U primorske gradove sklanjala se i srpska vlastela, pre svega u Dubrovnik, Kotor i Zadar. S vremena na vreme, usled upada Turaka, stanovnistvo je u masama bezalo ka obali. Od 1416. do 1418. godine „sirotinja (pauperes) iz unutrasnjosti nije bila pustena u Dubrovnik, nego je stanovala ispred grada u pecinama kraj morske obale“. Docnije, kada ni tamo nisu vise nalazili posla, prebacivali su se u Apuliju.
Dalje tursko nadiranje, teror najpre janicarskih, a potom krdzalijskih hordi, neuspele pobune, izbegavanje davanja „danka u krvi“, potakli su iseljavanje Srba u Vojvodinu, danasnje rumunske delove Banata, u Liku i druge krajeve pod Austrijom, sve do Zumberka gde se srpsko stanovnistvo izmesalo sa Slovencima.
U istoriji je, medjutim, ostala najvise upamcena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio patrijarh Arsenije III Carnojevic u leto 1690. godine. Ova cetvrta seoba je trajala cetrdesetak dana, a Srbi su naselili Madjarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i dosli do Ceske. Srbi koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice, koja je u narednom periodu, neprestano rasla, a mnogo redje i opadala.
Cetiri decenije kasnije Srbi su se opet, peti put, pomerili prema Istoku, ovog puta u Rusiju, Ukrajinu, Slovacku, Belorusiju, Moldaviju. Racuna se da je tada unutar beckog casrtsva pokrenuto 100.000 Srba prema istoku, od cega je oko 10.000 Srba otislo u Rusiju i Ukrajinu. Oni su formirali dva naselja Novu Serbija i Slavjano-Serbija. Medju ovim Srbima bilo je pripadnika naseg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore.
Rastrkan na prostoru od Ugarske do Grcke srpski narod, primoran da traga za golom egzistencijom, krajem XIX i pocetkom XX veka je opet krenuo u sestu veliku seobu ka zapadnim drzavama Starog kontinenta. U prvim decenijama XX veka, pred Prvi svetski rat, a potom izmedju dva rata, kada su razvijene zemlje Zapadne Evrope dostizale veliki ekonomski prosperitet, migracije Srba sa jugoslovenskih prostora dobile su na znacaju. Godine 1931. broj jugoslovenskih gradjana koji su se nasli u ovim evropskim zemljama dostigao je 131.000. Glavne zemlje koje su ih privukle bile su Francuska i Belgija, a potom Nemacka i Cehoslovacka. Medjutim, kako tvrdi dr Vladimir Grecic, medju iseljenima je bilo najmanje Srba, a mnogo vise Slovenaca i Hrvata. Ekonomska kriza, a narocito dolazeci fasizam i novi rat, vratili su mnoge ekonomske migrante natrag u Jugoslaviju.
Pored evropskih zemalja ovaj sesti talas zahvatio je sva tri americka kontinenta. Tada su se u SAD preko Kalifornije, na primer, useljavali ponajvise Srbi iz zapadnih krajeva, pre svega, Boke, Hercegovine, Like, Korduna, Dalmacije, Bosne i Vojvodine. Prema nekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je zivelo oko 20.000 Crnogoraca. Ova migracija Srba trajala je najduze, cak do pocetka Drugog svetskog rata.
U vreme Drugog svetskog rata, prilikom sedme migracije, sa srpskih teritorija je zarobljeno ili proterano preko 260.000 lica, dok se posle rata po Evropi rasuto jos 390.000 ljudi. Zarobljenici su bili po logorima Treceg rajha, od Nemacke i Austrije preko Poljske, Ceske, Slovacne do Italije i Afrike, iz kojih su odlazili u emigraciju u prekookeanske drzave, jer su zbog komunizma u Jugoslaviji, odlucili da ostanu u tudjini. Drugu vrstu politickih emigranata cinili su novi begunci, antimokunisti iz svih jugoslovenskih republika, koji su ilegalno izlazili iz Jugoslavije. Podaci Komesarijata za izbeglice OUN iz 1957. pokazuju da je iz tadasnje Jugoslavije prebeglo ukupno 18.000 ljudi u Austriju, Nemacku, Italiju i Grcku. Glavna odredista za ovu ratnu i poratnu emigraciju bile su Zapadna Evropa, SAD i Velika Britanija, Australija i Argentina. Ovog puta Srbi, prilikom sedme seobe, su u SAD ulazili preko istocne kapije u Njujorku. Manjina njih imala je status politickih izgnanika, a vecina status jeftine radne snage.
Useljavanje Srba u SAD traje skoro dva veka i predstavlja, posle srpskih seoba po juznoj i istocnoj Evropi, durgi najveci pokret srpskog naroda sa svojih ognjista. U istoriji americke imigracije opste je prihvacena podela na tzv. period „stare“ imigracije, od 1820, kada su podaci o imigrantima prvi put zabelezeni, pa do 1888. i „nove“ imigracije u SAD, od pocetka devedesetih godina XIX veka naovamo. Velika vecina srpskog iseljenistva pripada upravo ovoj poslednjoj etapi naseljavanja Severne Amerike.
Prihvatajuci podelu americke imigracije, na „staru“ i „novu“, profesor Majkl Boro Petrovic useljavanje Srba u SAD grupise u pet karakteristicnih perioda. Prvi obuhvata najranije doseljenike u periodu „stare“ imigracije do 1880. Drugi period pojave „nove“ imigracije (1880-1914). Treci, useljenika u periodu izmedju dva svetska rata (1918-1941). Cetvrti, dolazak raseljenih lica iz Evrope posle Drugog svetskog rata (1945-1965). Peti, najnovije useljavanje u SAD od 1965. naovamo. Ovom treba svakako dodati i sesti talac useljavanja u SAD koji pocinje od burnih zbivanja 1991. godine.
Proces otvaranja komunisticke Jugoslavije i njena saradnja sa zapadno-evropskim drzavama imala je za posledicu osmi i najmasovniji talas iseljavanja Srba. Sredinom sezdesetih godina, posle potpisivanja bilatelarnih ugovora o odlasku srpskih radnika na privremeni rad u evropske metropole, za samo desetak godina broj srpskih gastarbajtera u Zapadnoj Evropi popeo se na skoro 500.000.
Ova evropska srpska migracija, tvrdi dr Vladimir Grecic, bila je uslovljena iskljucivo ekonomskim faktorima, i bogatih zemalja, kojima je bila potrebna jeftina i strucna radna snaga, i Jugoslaviji, koja je zelela da resi problem nezaposlenosti i viska strucne radne snage. Do 1973. i do naftnog udara, zemlje Zapadne Evrope vodile su imigracionu politiku „otvorenih vrata“, jer su dozvoljavale slobodno useljavanje stranih radnika, a od 1974. su vodile politiku „zatvorenih vrata“ za zaposljavanje stranaca, koja nije dala nikakve rezultate, jer se priliv stranih radnika kontinuirano nastavljao. Tu seobu radnika i strucnjaka drzava Jugoslavija i Republika Srbija su regulisali medjunarodnim bilatelarnim ugovorima sa zemljama Zapadne Evrope, koje su ove strance podvodile pod status „gostujuci radnici“ (gastarbajteri). Ti dogovori su bili u skladu sa principima trzista radne snage i pitanja vezana za ostvarivanje cilja „slobodne cirkulacije ljudi“ unutar Evropske unije.
Tako su Srbi nasli svoja nova utocista u Austriji, Nemackoj, Francuskoj, Italiji, zemljama Beneluksa i Skandinavije, Svajcarskoj, ali i Engleskoj, pa cak i Sovjetskom savezu.
Ekonomske migracije jeftine radne snage na zapad, potakle su krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih godina proslog veka i kretanje srpskih poslovnih ljudi, strucnjaka svih vrsta, umetnika i sportista preko granice srpskih prostora u tadasnjoj SFRJ. Od tada do danas preko 3.400 srpskih fudbalera, kosarkasa, rukometasa, vaterpolista, atleticara, trenera i ostalih sportskih radnika otislo je na privremeni rad u svet. Ti Srbi, ucesnici devete seobe naroda, nasli su svoje nove domovine u bogatim zemljama Starog kontinenta, SAD, Kanadi, Meksiku, Juznoj Africi, Novom Zelandu, Kipru, SSSR-u, arpaskim drzavama, Kini i cak i Japanu.
Pocetak novog rata na Balkanu, izazvao je devedesetih godina raspad komunisticke Jugoslavije u kojoj je zivelo 9,5 miliona Srba i Crnogoraca. Politicka kriza 1990. i gradjanski rat zapocet 1991. izazvali su masovni i egzodus srpskog naroda. Ovaj deseti talas iseljavanja Srba zahvatio je srpski narod iz svih bivsih jugoslovenskih republika. Da bi Srbi izbegli stradanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini krenuli su u seobu u dva pravca – ka otadzbini Srbiji i ka inostranstvu. Prema podacima Viskog komesarijata UN za izbeglice, do jula 1993. samo u Nemacku je doslo oko 350.000 lica iz bivse Jugoslavije, od kojih je 180.000 podnelo zahtev za azil. Vecinu su cinili Srbi. Procenjuje se da je jos toliko nasih ljudi izaslo iz bivse Jugoslavije i krenulo preko Starog kontinenta i u druge krajeve sveta.
Novi iseljeni Srbi, njih oko 400.000 miliona, koji su dobijali status izbeglica ili su ziveli bez njega, nasli su svoja utocista u Madjarskoj, Ceskoj, Slovackoj, Skandinaviji, Nemackoj, Italiji, Beneluksu, Francuskoj, Austriji, ali i u SAD, Kanadi, Juznoj Africi, u Australiji, na Novom Zelandu, i Kubi i drugim dalekim zemljama Juzne Amerike. U ovoj desetoj seobi, koja jos traje, gotovo 40.000 iseljenih Srba, kako tvrdi prof. dr Vladimir Grecic, zamenik direktora Instituta za medjunarodnu politiku i privredu, cine mladi obrazovani Srbi, skolarci i diplomci, koji pronose srpsku pamet od Aljaske do Novog Zelanda.
Najvaznije prekookeanske zemlje prijema mladih pametnih Srba poslednjih decenija i danas su Kanada, koja je apsorbovala oko 30.000 useljenika, potom SAD i Australija, koje su zajedno tokom minule decenije prihvatile vise od 73 hiljade ljudi. Kanada je, na primer, primila od nas oko 430 menadzera, 4.600 naucnika prirodnih nauka, inzenjera i matematicara, 480 naucnika drustvenih nauka i slicnih profila, kao i oko 600 ljudi kao medicinskog osoblja. Shodno sopstvenoj klasifikaciji, SAD su registrovale priliv sa useljenickom vizom iz SRJ oko 2.200 aktivnih lica, strucnih i tehnickih specijalnosti. Ovakva migracija strucnih ljudi i u naciji se naziva odliv mozgova.
U svetu danas ima 11,5 miliona Srba. Srpski narod zivi u tri svoje drzave, Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj i u devedeset stranih zemalja na svih pet kontinenata. Najvise Srba zivi u Srbiji – 7 miliona, zatim u Republici Srpskoj – 1,5 miliona, au u Crnoj Gori ih ima oko 600.000. Prema popisima useljenickih drzava u dijaspori zivi oko 2,8 miliona Srba. To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda preko Azije, Evrope i Amerike do Aljaske, iznosi cetrdeset hiljada kilometara.
Kako je to vec istorijska sudbina, a i politicka volja odlucila, Srbi u rasejanju imaju najmanje cetiri statusa – nacionalne manjine, iseljenika, radnika na privremenom radu i izbeglica. Taj status Srbima su dale zemlje useljavanje, koje su shodno svojoj politici brinule o deseljavanju i integraciji Srba.
Najvise Srba danas ima u SAD, oko 560.000, dok ih je u Kanadi jos 180.000. I u drzavama Zapadne Evrope, u SR Nemacka – 390.000, Austriji – 190.000, Francuskoj – 110.000, Svajcarskoj – 130.000, Velikoj Britaniji – 55.000, Irskoj 400, Svedskoj – 70.000, Norveskoj – 3.500, zemljama Beneluksa – 42.000, Ceskoj 7.000, Slovackoj 2.300 i Italiji – 20.000.
Ruska Federacija ima oko 25.000 Srba, a Ukrajina do 12.000. U Grckoj ih je do 9.000, Spaniji 7.000 i na Kipru ima oko 3.000 Srba. U Hrvatskoj ih je prema najnovijim podacima blizu 300.000. Od susednih zemalja Srba ima jos u Albaniji – 35.000, Makedonija – 90.000, Rumuniji – 50.000, Madjarskoj – 8.000, Bugarskoj – 3.000 i Sloveniji – 50.000.
Srbi naseljavaju i daleke zemlje. Australija ima oko 135.000 Srba , Novi Zeland – 4.000, Juzna Afrika – 30.000, a zemlje nesvrstanog sveta do – 21.000. Ostale drzave sveta, kao, na primer, Argentina, Island, Peru, Cile, Kina, Japan, imaju blizu 95.000 Srba.
Status nacionalne manjine Srbi imaju u “starim” zemljama boravka, kao sto su Albanija, Madjarska, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Hrvatska, Slovenija. Taj status je odredjivan, pre svega, politickom voljom nasih suseda, a potom i medjunarodnim konvencijama, koje su status manjine limitirale procentom ucesca stranaca u domicilnoj drzavi. Srbi su nekada u Madjarskoj cinili cak 12 odsto stanovnistva, a danas je taj procenat ispod 5 odsto.
Srbi iseljenici su taj status dobili u prekookeanskim zemljama, koje su od pocetka proslog veka, pa do danas, aktivno radile na “uvozu” raznih svetskih nacija, pa i srpske. SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija, Juzna Amerika, a poslednjih godina i Novi Zeland i Juznoafricka republika otvorile su granice za useljavanje stranaca, koji su pozeleli da prime njihovo drzavljanstvo. Zbog takve useljenicke politike za ove drzave jedno vreme su bili zainteresovani prevashodno siromasni slojevi, a potom i imucniji, obrazovaniji slojevi stanovnista sa Starog kontinenta, Azije i Afrike. Kanada je, na primer, poznata kao drzava koja je iz Srbije prosto usisavala mlade diplomce sa fakulteta prirodnih nauka.
Ekonomski migranti su svoj status radnika na privremenom radu resavali preko bilatelarnih dogovora srpskih drzava i zemalja zapadne Evrope, koje su uvozom fizicke radne snage, majstora i tehnicara svih vrasta resavali probleme za donjom klasom zaposlenih u svojoj privredi. Kako su, medjutim, vremenom ti gastarbajteri, kako ih zovu Nemci, izrodili decu, koja su postala punopravni gradjani EU, to se i njihov status promenio utoliko sto su nekada privremeni radnici, postali pravi i trajni useljenici.
Status izbeglica poslednjih decenija, od kako raste broj lokalnih ratova, dobijaju generacije prebeglica iz BiH, Hrvatske, Srbije, Crne Gore i sa Kosmeta. O njima su podjednako krajem devedesetih brinuli Nemcka, Francuska, Austrija, Italija, Svajcarska, Svedska, Norveska, da bi se pocetkom 21. veka za ratne prebeglice pobrinuli i Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija. Bude li proces asimilacije ovih dosljaka uspeo, Srbija ce verovatno od izbeglica u ovim dalekim zemljama dobiti novu generaciju iseljenika.
Uvek zeljni parceta svoje zemlje, svoje nacije i vere, Srbi u rasejanju su kupovali zemljiste podizali hramove i klubove, da bi se u njima druzili sa Bogom i izmedju sebe, da bi se obrazovali i kulturno uzdizali, da bi negovali svoj nacionalni identitet. Tako su nastali Hilandar i jos 200 manastira i hramova SPC u dijaspori, velika nacionalna udruzenja Srpska narodna odbrana, Srpska bratska pomoc i Srpski federalni savez, ali i na stotine klubova svih vrsta.
Saradnja drzave i dijaspore bila je aktivna sve do dolaska komunista na vlast, kada se zvanicni Beograd ogradio od Srba i Srpske pravoslavne crkve u emigraciji. Punih 50 godina Jugoslavija i Srbija nisu imale vezu sa srpskim iseljenicima u prekookeanskim zemljama, jer je SFRJ brinula samo o jugoslovenskim gastarbajterima u Evropi.
Glavni politicki organ, koji je u vreme SFRJ vodio racuna o organizovanju jugoslovenskih i srpskih gradjana na radu u zemljama Zapadne Evrope, bila je Savezna konferencija Socijalistickog saveza radnog naroda Jugoslavije (SK SSRNJ). Mada se zaklinjala u princip samoorganizovanja, odnosno u pravilo da nasi ljudi u tudjini treba sami sebi da prave drustvene i kulturne organizacije, SSRNJ, a i Savez komunista Jugoslavije su direktno, preko konzularnih predstavnistava uticali na rad jugoslovenskih klubova i udruzenja. Kako je taj uticaj rastao, tako je rastao i broj tih klubova, iako je talas migracije radne snage iz SFRJ postepeno opadao.
Ta pravilnost se najbolje vidi u cinjenici da je, na primer, 1977. godine u dvanaest najrazvijenijih evropskih imigracionih zemalja bilo svega 248 jugoslovenskih klubova. Najvise ih je radilo u Nemackoj – 95, Svedskoj – 65 i Austriji – 26, a najmanje u Zapadnom Berlinu – 1. Jedanaest godina kasnije, 1988. godine, medjutim, broj jugoslovenskih klubova se ucetvorostrucio na 848. Tada ih je najvise bilo, opet, u Nemackoj – 394, Svedskoj – 122, Francuskoj – 99, Austriji – 94, a najmanje u Norveskoj i Luksemburgu – po tri. Najveci porast novih klubova zabelezen je u Holandiji, jer je uvecan za deset puta, od 2 na 21.
Analizom naziva ovih klubova, koji su imali i nacionalna obelezja, moze se zakljuciti da Srbi nisu imali pravo ili nisu zeleli da isticu svoju naciju ili su se pokrstavali u Jugoslovene. U Svedskoj su, na primer, klubovi „Vuk Karadzic“, „Nikola Tesla“ i „Mladen Stojanovic“ proglaseni su jugoslovenskim. Hrvati, Slovenci i Makedonci su u vreme SFRJ imali svoje nacionalne klubove, cak i ribolovacka i planinarska drustva, a da su Srbi ne ili vrlo retko. U Svedskoj su od 122 kluba samo tri, „Svetozar Markovic“, „Srbija“ i „Sindjelic“, bila i zvanicno srpska.
Srpska imena koriscena su u dijaspori u nazivima klubova samo tamo gde je njihov osnivac bila Srpska pravoslavna crkva ili srpska emigracija. Drzava SFRJ i SKJ su se, medjutim, i prema njima odnosili kao prema drzavnim neprijateljima. Rukovodstvo Srbije je to cutke prihvatalo, a time cak i zvanicno odobravalo ovo politicko pokrstavanje srpstva u jugoslovenstvo.
Do promena je doslo posle raspada SFRJ i stvaranja nacionalnih drzava od bivsih jugoslovenskih republika. Tada su Srbi u dijaspori preuzeli mnoge klubove i krstili ih srpskim imenima. Prema podacima ambasada i konzulata SRJ srpska dijaspora je 1993. ima 590 organizacija. Toliko ih ima i danas.
Medju nama kod kuce, Srbi su decenijama bili podeljeni na Srbe u otadzbini i Srbe u dijaspori. Najnoviji dogadjaji na balkanskom prostoru, cini se, da su prvi put posle 60 godina, priblizili srpsku maticu i srpsko rasejanje. Duhovno objedinjenje medju Srbima je vec oglaseno pocetkom devedesetih, patriotske veze su uspostavljene, a ideoloska netrpeljivost je smanjena. Stoga, Srbi danas sebe dozivljavaju kao jedno nacionalno bice.