MARKO LOPUŠINA

Интервју

Др Марко Лопушина, најбољи наш познавалац српске дијаспоре

У РАСЕЈАЊУ ПОСТОЈИ ДРУГА СРБИЈА, БОГАТА И УСПЕШНА

– Исељени Срби имају највећи капитал, памет и новац. Они чине неку другу модерну Србију у туђини, коју матица Србије на препозање као спасиоца српског народа – тврди др Лопушина

Најбољи сте познавалaц прилика у дијаспори. Написали сте о Србима у расејању десетине књига од Америке, преко Русије, до Аустралије. Откуд толико интересовање и шта вас је подстакло да се бавите нашим народом изван матичне државе?
– Потресле су ме сузе старих емиграната из Немачке, када смо се срели почетком осамдесетих на демонстрацијама у Штутгарту. И када сам им рекао да сам из Србије дошао због њих, они су заплакали и рекли да нису од 1941. године били у отаџбини. Тада сам открио једну другу, тајну Србију у емиграцији и одличио да је као новинар, а потом као публициста опишем. И да све Србе света ставим у књиге да их не заборавимо? Зато пишем Енциклопедију српске дијаспоре у три тома.

Недавно сте објавили текст о броју Срба у расејању где наводите податак да нас има око 2,5 милиона. То је без сумње велики потенцијал у сваком смислу. Шта треба Србија да уради да искористи тај потенцијал.
– Наша највећа вредност, српска памет, сада се налази у иностранству. Другу нашу највећу вредност, девизну штедњу гастарбајтера држава СРЈ и држава Србија су опљачкале и испалаћују је по 100 евра власницима месечно. Трећу највећу вредност девизне дознаке и данас добијамо од исељеног народа, око 3 милијарде евра годишње, према рачуници Народне банке Србије. Исељени Срби чине неку другу модерну Србију у туђини, коју матица Србије на признаје.
– Ако додамо и 300.000 српских топонима у свету, онда је јасно да је наша дијаспора вредна и да има потенцијал, који може отаџбину и народ да извуче из сиромаштва у коме се налазимо. За то је потребна само олдука власти да поштује Устав у коме је дијаспора приоритет нашег друштвеног развоја и добра воља политичара у провинцијама да сарађују са инвеститорима из српског расејања широм света.

Је ли реално очекивати да после деценија проведених у иностранству дијаспора својом муком стечене девизе улаже у отаџбину.
– Моје анкете, као и званична испитивања исељеног народа показује да скоро 40 одсто наших људи из света жели да улаже и прави бизнис у отаџбини. Али, исто толико њих тврди да је главна сметња том пословном ангажманиу капитала српске дијаспоре из иностранства корупција локалних власти, које ометају инвестиције и желе да узму за себе део тог капитала. Имам познаника у Русији који је саградио фабрику пелета у свом завичају. Отворио је лично Тома Николић, председник Србије. Подигао је кредит у иностратству да би запослио 45 радника у фабрици. Прозиводња пелета никад није започела, јер општинари нису, прво дали струју фабрици, а потом нису дали употребну дозволу. Тражили су новац лично за себе.

Marko lopušina i Filip Zepter

Сретали сте се, разговарали и писали о најумнијим и најбогатијих Србима у свету. Ко је од њих на вас оставио најјачи утисак?
– Тешко је то рећи ко је највећи хуманитарац и патриота коме се дивим, јер их има много и о неког бих се огрешио. Могу да кажем да су Мадлена и Милан Јанковић (Филип Зептер) из Монака пословно најуспешнији људи, који запошљавају у 44 државе света око 250.000 људи. Велики су добротвори и хуманитарци. Такав је Бранко Тупањац из Чикага, Васо Деспотовић из Сиднеја, Милун Николић из Беча, Драган Младеновић из Сајгона….

Може ли српска дијаспора утицати да се промени још увек лоша слика о нама у свету?
– Могу Срби из расејања у многоме да промене наметнуту лошу слику о српском народу. Онако како то чини Новак Ђоковић, тако треба да чине и Никола Јокић, и Тијана Бошковић, и многи други светски шампиони српског порекла. То чине на свој начин успешни уметници, као Марина Абрамовић из Њујорка, проналазачи као што је Дејан Илић из Немачке, власник Оскара за техничка достигнућа, др Мила Михајловић, историчарка из Рима. Ми имамо двадесет почасних конзула Србије нашег порекла у свету, који нас прадстављају кроз своје послове и пријатељску сарадњу са странцима. Такав је господин Томовић у Пољској и господин Мачески у САД. Потребно је, међутим, таквим људима давати подршку код куће, па од једног Новака или Владе у медијима направимо стотине других Ђоковића или Дивца, јер имамо преко 1000 спортиста у свету и уметника светског гласа. Имамо толико српских места у свету да их треба приказати тамошњим странцима и о учинитних доступним свима. Имамо чак 36 споменика и бисти Николи Тесли у 28 држава.

Лобирање нам у том смислу не иде о руке. Зашто?
– Зато што ми не подржавамо наше успешне људе у свету, јер Србин Србину успех не прашта и напада свог успешног земљака. Имамо мало Српских културних центара у иностранству преко којих треба да ширимо нашу националну културу и наш идентитет. Зато што не плаћамо професионалне лобисте, не водимо у страним медијима кампање за бољу Србију. Сама наша дијаспора је окренута само себи, живи у свом гету, не живи са комшијама странцима, којима треба да казује о својој отаџбини. Наша државна политика је заноси причом да ће истина о Србији сама да се пробија, уместо да је на организован начин ширимо по свету.

Срби у дијаспори нису баш сложни. Зашто?
– Много је разлога за то, а најважнији је да стране земље, њих 159 у којима живе Срби, раде преко својих тајних служби и цркава да наш народ тамо не буде сложан и јак. Југославија је била земља свих Срба на Балкану, а запад је уништио, направио нове државе и наш народ претворио у Србе, Босанце, Црногорце, Херцеговце, Србе из Хрватске, Србе из Македоније. А неки су остали Југословени. И приликом пописа у иностранству наше не питају које си националности, већ којим језиком говоре у кући. Ми као народ волимо да се делимо, јер смо као људи исувише лични по сваком питању, па смо и по завичајима раздељени. И друго, узимамо доста лако страно држављанство, а оно брани да останеш Србин.

Колико наши клубови, удружења, друштва, савези утичу на слогу и јединство Срба у расејању?
– Јако мало, јер свега 10 одсто исељених Срба у чланови ових српских организација. Клубове оснивају и у клубове одлазе наши радници на провременом раду, али не долазе високо обрзовани људи, затим професори, академици, студенти и нови млади досељеници. Зато што су ти клубови били југословенски, па су постали српски, па завичајни, а онда је добар део њих приватизован, И неке вође праве од клубова и савеза свој приватни посао и добру зараду. Један председник савеза је, на пример, сам себи давао плату од 3000 евра месечно, а водио се као волонтер. И добијао новац из Београда за рад његове организације у ЕУ.

Каква је улога СПЦ у превазилажењу подела. Може ли СПЦ бити тај кохезиони фактор?
– Српска православна црква није кохезиони фактор нашег народа у иностранству, јер постоји и функционише у различитим државама, у којима има и различити статус. Црква је само место где се наш народ окупља. углавном, у време великих верских празника, па се зато наш народ и назива Божићни Срби. СПЦ окупља једва двадесет одсто наших људи у расејању. Србе у дијаспори и региону може да уједини једино држава, али она за то нема воље, снаге, а ни пара.

Зашто држава Србија нема воље, снаге и новца да уједињује Србе у свету?
– Пре свега зато јер је српски народ раздељен у шест држава, па сваки Србин у расејању има другачији пасош и другачију домовину. Од 2,5 милиона Срба у расејању само пола милиона је из Србије и посла од њих има српски пасош. Држава Србија не може легално да брине о Србима у туђој земљи, на пример, Немачкој, који немају српски пасош и нису наши држављани. А наши из БиХ, који имају некретнине у Србији или су породично везани за Србију, радије узимају немачко држављанство него српско. Ми Срби у туђини смо светски правци по узимању страног држављанства. Наша политика нема воље и снаге да се са тако разједињеним Србима у расејању бори за јединство и слогу. То јако много кошта, а Србија је мала и сиромашна земља.

Сведоци смо проблема СПЦ у Америци, владике тамошње оптужују се чак за сепаратизам. Шта се стварно тамо дешава?
– Српска православна црква у САД је најмоћнија у расејању. Она чини напор да се уједини, да буде јака и сложна, и да се одбрани од америчке асимилације. Владике Максим, Лонгин и Иринеј су високо образовани људи, они желе да изграде модерну СПЦ у Северној Америци , али то се не допада неким фракцијама унутар наше Цркве, али и неким верницима, који третирају СПЦ као своју кафану. Они не брину о томе како да се обнови изгорела црква Светог Саве у Њујорку, како да се врати стари сјај српства у највећем америчком граду већ брину о томе у каквом двору живи епископ. Наша Црква има много већи проблем од тога где борави епископ амерички Иринеј?

Dr Marko Lopušina, počasni direktor Tesline naučne fondacije, NJ.K.V. Prestolonaslednik Aleksnadar, g. Aleksandar Ignjatović, direktor Teslinog obrazovnog programa i g. Zoran Bulović, predsednik Tesline naučne fondacije Zemun

Који је по Вама највећи проблем Српске православне цркве?
– СПЦ је постала загранична и исељеничка црквa, јер се већина њених епархија налази у иностраним земљама. Од 40 епархија, само 13 су у Србији, а све остале су у иностранству. У туђини СПЦ нема адекватан статус и делије легално, али и илегално. У Немачкој и Аустрији, где је највише наших људи и верника СПЦ има обичан статус удружења грађана. У Скандинавији има прави статус верске заједнице. Призната је од државе Шведске, на пример, и добија политичку и финансијску помоћ, а наш владика Доситеј је члан државних институција за верска питања. Дакле, наш српски глас верника може да се чује у Шведској, али не може да се чује у Аустрији и Немачкој. У неким земљама СПЦ је обична секта. То за последицу има да свештеници негде раде са потребним дозволама, а негде не раде, па су илегални радници. Црква има у иностранству лоше владике, тројица су смењени због злоупотреба, има и лоше свештенике. И када Синод СПЦ пошаље владику да среди стање у једној великој епархији, онда га дочекају стари свештеници и минирају његов рад. И свештеници су људи са манама, зар не. И на крају, СПЦ је у неким регионима, као што су Бенелукс, Јужна Америка, Балкан изложена директним намерама да се преотме и претвори у Црногорску православну цркву, Хрватску православну цркву или Румунску православну цркву.

Све је више успешних младих Срба у свету у свим сферама живота. Шта учинити да се српска младост стави у службу отаџбине?
– Зашто да се српска исељена омладина стави у службу државе, када је држава младе отерала у иностранство? Ми у Србији под утицајем лоших политичара и незналица о миграцијама стално на погрешан начин гледамо на одлазак младих и старијих људи у иностранство. Третирамо их као бегунце из раја, а они су отишли да би учили, да би се обрзаовали, да би научили да буду паметни, модерни и успешни. Да би радили и зарадили. Вратиће се и млади и старији, јер нису заборавили родитеље, породицу и отаџбину. Сви ће се вратити када у Србији буде боље?

Radni sastanak čelnika udruženja Koreni

Блок о дијаспори завршићу питањем о положају и проблемима наших људи у земљама где живе.
– Немају наши људи као појединци тамо у расејању велике проблеме. Раде, зараде, подигну јако повољне стране кредите, граде у завичају породичну кућу и оду у пензију? Срби као народ имају проблеме у туђини, јер нас не признају као националну мањину у Црног Гори, Македонији, Бугарској, Словенији, Аустрији и не дају му политичка права и културну заштиту? Наш народ у све три Америке третирају као етничку групу без јасних политичких права. Срби у туђини изложени су асимилацији, да постану странци, да се одрекну српској имена, поркла и пасоша.

Многа питања на реалацији наше државе Србије и дијаспоре пореклом из Србије нису решена, попут права гласа и допунског школовања наше деце у иностранству…
– Да би се, на пример, ови проблеми решили морају прво да постоје билателарни уговори и споразуми са свим земљама у којима живе и раде Срби пореклом из Србије. Ако у Аустрији узмете аустријски пасош, ви се одричете српског држављанстава и права гласа. Више од 80.000 Срба из Србије у Аустрији узело је страно држављанство и нема право гласа. Толико је и у Немачкој и они више нису српски држављани и гласачи. А ми у јавности ширимо нереалне приче о великом броју наших људи у дијаспори и њиховим гласачким правима. За гласање је потребан српски пасош, одлазак на гласачно место и инсталирање гласања електорнским путем. Али, неким странкама у Србији не одговара да исељени Срби гласају. Слично је и са Допунским школама на српском језику. Има их тамо где смо потписали уговоре и где је дозвољено, Швајцарска и Немачка, али их у Аустрији нема, јер ту није дозовљено.Постоје неке приватне и црквене школе малог капацитета. Град Беч је недавно предложио да се отвори Српска гимназија , али о томе предлог наши тек размишљају.

Министарство за дијаспору је укинуто још 2013. године, да ли то грешка?
– Наравно да је грешка јер су Срби у расејању остали без своје сигурне куће у Србији. Преко овог министарства отаџбина их је као матица што спаја пчеле окупљала у Београду, без обзира из које државе долазили и у ком крају бивше Југославије су били рођени. Гашење је знак недостатка политике воље државе и странака за сарадњу са народом у расејању. То је и кршење Закона о дијаспори и Србима у региону, по коме је радила некадашња Скупштина дијаспоре .

Дијаспора у отаџбини често види маћеху. Може ли се то променити?
– У праву сте то за маћеху, али заборављате и да се дијаспора понекад понаша као изгубљена ћерка. За добар однос матице и расејања потребна је активна улога обоје, и мајке и деце. Последњих година када говоримо о овом односу углавном се прича о томе како мајка Србија занемарује своју децу, што је делимично тачно. И деца, дијаспора занемарује Србију, јер скоро 60 одсто исељених не мари за отаџбину и мало чини на томе да помогне мајци. Има она америчка изрека да не питаш шта је држава учинила за тебе, већ шта си ти учинио за државу! Тај однос се може променити ако свако да све од себе да будемо јаки, сложни и прави здрави српски националисти.

A. Gujon, Z. Kolundžija i M. Lopušina

Имате ли неки предлог за побољшање тог односа?
– Да Срби у дијаспори направе Светски фонд за помоћ српском народу у Србији и Републци Српској, па да заједно са својим пријатељима странцима граде школе, обданишта, болнице, сигурне куће, мала предузећа, улице, водовод, фабрике за пречишћавање ваздуха, воде и одпада. Ако могу Дивац, Теодосић, Ђоковић, Зептер, фудбалери Станковић, Суботић и многи други да имају своје фондације и помажу народ, зашто то не би радила читава дијаспора од 2,5 милиона људи заједно са овим двема отаџбинским земљама. Сетимо се како се у отаџбини градило после поплава 2014. године, тако треба да буде стално, а не од случаја до случаја. За узврат држава ће их наградити ордењем признањима, привилегијама и живот учинити лепшим у отаџбини.

Теслина научна фондација из Филаделфије ради на српском јединству и сарадњи расејања и матице?
– Теслина научна фондација из САД, чиј исма ја директор, ради на изради Националног програма свих Срба света, које она дефинише као Теслин народ. Потребно је да се утврде света правила понашања Срба и Српкиња, ма где живе на планети Змељи, како бисмо деловали као сложан и снажан народ. Не треба да се делимо, свађамо, проклињемо, нападамо међусобно. Треба да верујемо да је српство наш лични и национални идентитет, да га развијамо и примењујемо где год можемо. Зашто читав свет цени Јевреје, јер су свуда и свагда Јевреји. Так отреба ми ми Срби да будемо Срби, па потом Американци, Аустрлијанци, Немци, Аустријанци и људи са страним пасошима.

Пишете нову књигу, монографију о 50 година рада Заједнице српских клубова у Бечу. Зашто?
– Зато што су аустријски Срби већ пет векова део истоије Беча као главног града и као покрјаине. Срби су градили, развијали аустријску привреду. Најбројнији су страни радници у Аустрији и за пола века рада створили су 102 свој клуба, удружења и друштва да би остали Срби. Сада је ред на Аустријанце да нас не хвале само зато што смо одлично асимилисани у њихово друштво, већ зато што смо им развили државу, а да за то нисмо награђени статусом националне мањине. Чка и наша СПЦ нема статус верске заједнице у Аустрији. Ми смо у овој земљи понижен народ и понижени верници.

Беч је проглашен за главни град српске дијаспоре. Зашто?
Због тога јер је Беч вековима културни, верски и политички центар Срба у европским земљама. У њему се школовала плејада српских министарста и државника. У Бечу су живели владари из династије Обреновић и династије Петровић. У Бечу је отворена прва српска кафана у Европи 1831. године . Али у Бечу је објављен рат Србији и изведене политика сатирања српског народа, која се и данас подмукло споровди.

Написали сте и књигу о подмуклој британској дипломатији према Србији. Стиче се утисак да је то дипломатија већине западних земаља на челу са САД и Немачком. Зашто је то тако?
– Зато што је Србија, као је то једном рекао Јован Цвијић, земља на друму, на раскрсници три континента, којим пролазе разне војске и буше је и руше је. Само Београд је девет пута освајан и рушен. Велике силе су на Јалти лоше поделиле своје зоне утицаја, оне су се у међувремену промениле и Србија се са Истока у њиховим картама пребацила на Запад. У међувремену, Немачка и њени ратни сателтити су рехабилитовани за зла из Другог светског рата, па је кривац за све лоше у Европи у западној политици и медијима постала Србија. Наша грешка је у томе што нисмо нашли доброг савезника на западу да нас штити. Некада су то били САД и Немачка, али данас то није нико из ЕУ и Северне Америке.

Да ли су разлози за нападе на нас у нашем православљу и везама са Русијом?
– Енглези говоре да су Срби „мали Руси“, али то је лажни алиби за њихово рушење Србије. Британија је јуришник САД у ЕУ и њен је задатак да дестабилизује Европу. А то се чини тако што обе изводе политичке сукобе и ратове на Балкану, у Србији, Босни, на Космету и у Македонији. САД руше Немачку, Француску,стубове ЕУ, увођењем санкција Русији, чиме је немачка привреда ослабљена, и увођењем исламиста на Стари континент, чиме је Медитеран угрожен. Ми смо зона тог „невидљивог америчког рата“ и напади на Србе због православља и Руса је маска за медије и јавност. САД и В. Британије руше Србије, јер ће тиме и Европа да ослаби и да постане потпуно зависна од најаче државе на свету.

Има ли Србија истинских пријатеља у свету, да ли је то рецимо Русија или су у питању само интереси?
– Пријатељстава у свету нема, има само интереса. Имамо старе несврстане пријатеље из доба СФРЈ и нове пријатеље као што су Русија, Чешка, Словачка, Шпанија, Канада, Кина. Требало би да тамо где имамо много наших људи на раду или наших уметника, професора и спортиста, па и рођака, да развијамо и јачамо пријатељство у САД, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској, Аустралији.

Да ли се мења однос снага у свету и да ли Србија може да има користи, рецимо да поврати Косово?
– Однос великих сила у свету се мења, јер Кина јача, Индија ће почети да расте, али САД су и даље политички и технолошки владар планете. Русија им је блиска, а САД их се боје и нападају. Ми са Албанцима ратујемо више од сто године, и не можемо да очекујемо да ћемо проблем отетог Космета да решимо брзо. Посебно не сада када САД косристе тзв. независно Косово као своју 52 америчку државу, као базу за урушавање ЕУ и Европе у целини.

Потомак сте племена Дробњака из Црне Горе, која пролази кроз драматична дешавања. Народ је устао пртив, по многима, безбожничке и диктаторске власти Мила Ђукановића. Како ви видите те догађаје и може ли Мило да оде са власти мирним путем или ће српски народ у Црној Гори поново платити високу цену.
– Кад је Црна Гора ушла у НАТО кренула је у рат за рушење ЕУ изазивањем нове кризе на Балкану преко напада на Србе. Ја сам потомак Срба из Шавника и околине и Црну Гору доживљавам као отаџбину својих предака. Не везујем државу Црну Гору за Мила Ђукановића, мада ми је јасно да је одабрао пут издаје сопственог народа зарад тоне власти. Тако је урадио и Слободан Милошевић са својим народом у крајинама, па је изгубио и народ и он.

За свој рад добили сте бројна признања. Искрено, које вам је најдраже?
– Најдражи ми је Орден Вука С. Караџића, јер је то државно признања из времена када смо били заједно са Црном Гором и јер је Караџић из нашег племена Дробњака.

Да ли бисте нешто мењали у каријери да имате ову памет?
– Не, ја сам као ђак, док сам живео у Краљеву почетком шездесетих, маштао да постанем новинар и писац и свој сан сам остварио.

Шта сада спремате и којом новом књигом ћете нас обрадовати?
– После књиге „Странци који нас воле – некад и сад“, припремам дело под називом „Странци који нас мрзе – некад и данас“. У оквиру ње урадићу потретрете највећих мрзитеља српског народа, навести њихове злочине над Србима и објавити зашто нас страни владари, државници, војсковође и ликвидатори мрзе.