MARKO LOPUŠINA

Ekskluzivno

Milan Mandarić, proslavljeni poslovni čovek u fudbalu kaže:

SRBIJA NA MUNDIJALU IDE U DRUGI KRUG

– Imamo odličan tim i sjajnog selektora. Piksi je moj prijatelj i tvorac fudbalskih uspeha. Dušan Tadić je prvoklasni fudbaler, kao i ostali reprezentativci. Verujem da u Kataru možemo da napravimo veliki uspeh

Dr Marko Lopušina

Gde god se poslednjih 50 godina pojavio u fudbalu Milan Mandarić, američki poslovni čovek, engleski fudbalski menadžer i vlasnik dva fudbalska kluba u Sloveniji, ostvario je istorijski uspeh. Pre pola veka stvarao je evropski fudbal u SAD, zajedno sa Henrijem Kisindžerom, vašingtonskim sekretarom, kome je to bio zadatak.
o Fudbal je Vaša velika strast. Igrali ste ga u Americi u svom klubu „Lika“, a potom u San Hozeu?
– To je bio početak moje fudbalske karijere. Nastavio sam je gradeći evropsku fudbalsku ligu u Americi, u vreme kada nije bilo fudbalskih stadiona, pa smo igrali na školslim terenima. Kada sam se požalio Henriju Kisindžeru, rekao mi je da ja dovedem popularne fudbalere iz Evrope, a on će se pobrinuti za stadione. Tako je i bilo.
o Doveli ste čuvenog driblera i majstopra lopte Džordža Besta.
– Bio je sjajan igrač i jako dobar čovek. Kad bih ga zamolio da mi pokaže neki svoj dribling, iskreno mi je prizano da ne ume, jer njemu to dođe tokom igre, instinktivno.
o Bili ste pokretač Američke fudbalske lige u kojoj su nastupali Pele, Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Đorđo Kinalja, Johan Neskens, Džordž Best, Teofilo Kubiljas, Kazimir Dejna, Karlos Alberto, Vladislav Bogićević, Gordon Benks i Euzebio.
– Oni su više svojim pojavljivanjem u medijima,nego igrom na terenu, učinili da evropski fudbal postane popularan. Novinari i snimatelji su ih jurili, uzimali izjave, izmišljali tračeve, pravili od njih medijske zvezde. To je sve išlo u korist evopskog fudbala, koji je postao američki sport.

Milan Mandarić rođen je 5. septembra 1938. u selu Vrebac u Lici, u okolini Gospića. Kao dete se sa roditeljima preselio u Novi Sad, u Srbiju, gde se odškolovao i nastavio očev posao vodeći prodavnicu. Zbog neslaganja sa komunističkim režimom tadašnje Jugoslavije odlazi prvo u Švajcarsku, potom u Ameriku i tamo počinje biznis sa proizvodnjom kompjuterskih komponenti. Ima fabriku “Sanima”, koja danas kao akcionarsko društvo zapošljava 56.000 Amerikanaca.
Ovih novembarskih dana Mandarić je došao u Srbiju, da dušu ispuni zavičajem. Potom ide u Kaliforniju, da sa porodicom proslavi dva Božića, američki i srpski.
o Kakva je razlika između fudbala koji ste igrali i vodili pre pola veka i danas?
– Kada sam igrao u Americi, stadioni su bili poluprazni, a primanja slaba. Igralo se iz ljubavi prema ovom sportu. Danas je fudbalski sport pre svega biznis. I to treba uvek imati na umu.
o Afrika je osvojena krajem 20. veka, čak toliko da afrički fudbaleri danas postaju igrači u svim značajnijim klubovima. Zašto, da li su fizički superiorniji od belih fudbalera.
– – Nisu oni fizički jaki, već mentalno. Brže razmišljaju, donose ispravne odluke i pametno igraju.
o Podaci govore da je danas fudbal najpopularniji sport na planeti i da ga aktivno prati oko dve milijardi ljudi. Svetsko prvenstvo u Kataru će to da potvrdi. Šta mislite kako će reprezentacija Srbije na prođe na ovom Mundijalu?
– Imamo odličan tim i sjajnog selektora. Piksi je moj prijatelj i tvorac fudbalskih uspeha. Verujem da u Kataru možemo da napravimo veliki uspeh. Ući ćemo u drugi krug takmičenja.
o Ko Vam se od fudbalera najviše dopada?
– Dušan Tadić iz moje „Vojvodine“. Kad on ima loptu u nogama na terenu se uvek nešto uzbudljivo desi.

PRIJATELJ KRALJICE ELIZABETE
Mandarić ima 84 godine. I dalje je u biznisu. U kući je kao dete naučio da radi i rad ga i danas drži. On i sestra Smiljana odrasli su u porodici Dušana i Milice Mandić u Lici. Njegov otac Dušan Mandarić odveden je u zarobljeništvo u Austriju. Na kraju rata došao je u selo Vrebac kod Gospića po sina i odveo ga u Novi Sad. Tri godine kasnije za njima je stigla i sestra Smiljana. Dušan je prošao put od šegrta do poslovođe u mašinskoj radionici u Novom Sadu. Što oči vide, to ruke naprave. U Briselu, na Sajmu inovacija „Eureka“, osvojio je zlatnu medalju za kotlić za riblju čorbu od kalaja. Sin Milan je sledio taj put, završio je studije mašinstva i otvorio svoju radionicu, pa fabriku u SAD. Onda je odlučio da fudbal bude njegov biznis.
o Vaš angažman kao fudbalskog menadžera i poslovnog čoveka započeo je u Francuskoj, zašto?
– Dolaskom u Evropu želeo sam da uđem u fudbalski biznis. I želeo sam da se približim mom zavičaju, Liki i Vojvodini, gde sam odrastao i živeo. Vodio sam timove “Standard” iz Liježa, “Šarlo” i FK “Nica”, sa kojim sam u sezoni 1996/97. osvojila Kup Francuske.

Milan Mandarić, Ranko Lončar i Marko Lopušina

o Godine 1998. prodali ste “ Nicu” i prešli u “kolevku fudbala”, gde se 1999. godine preuzeli ekipu “Portsmuta”.
– Tim je bio u nezavidnom položaju, ali smo uspeli da ga podignemo u rang Premijer lige. Tu smo opstali sedam godina. Sportski uspeh ovog kluba bio je i uspeh čitavog grada, tako da sam postao slavan čovek na jugu Engleske.
o Promenili ste fudbalski i turistički ugled grada Portsmuta. Grad Vam je podario statu sa Vašom likom. Dobili ste zlatne ključeve grada i ulicu. Postali ste poznati kao admiral Nelson, istorijski engleski komandant grada i ratne mornarice. Priča se da je skoro svaka kuća u Portsmutu držala uramljenu Vašu fotografiju.
– Mnogo dece je u Engleskoj po meni dobilo ime Milan. Englezi su zbog mene naučili srpski. Izgovaraju ga tako čisto Milan. I moj unuk u Njujorku zove se Milan. I tamo će se kad on postane uspešan svetski čovek da se rađaju deca koja će se zvati Milan.
o I tako će da nastane svetska dinastija Milan? Da li ste kao slavni Srbin u Engleskoj upoznali kraljicu Elizabetu?
– Bio sam sa pokojnom kraljicom Elizabetom više puta. Bila je divna osoba, uvek prijateljski raspoložena. Osećao sam njenu toplinu i dobrotu.
o Susretali ste se i sa princom Čarlsom?
– Da, bio sam sa princom Čarlsom. Novi britanski kralj ne liči mnogo na majku!

SLOVENAČKA KORUPCIJA
o I sa “Lesterom” ste kao vlasnik kluba ostvarili uspeh, ali tek posle mnogo nezgoda i trauma?
– Uzeo sam “Lester” 2007. godine, ali nisam imao dobar i uigran sportski i poslovni tim. Menjali smo trenere, tražili igrače i igru. Došli smo do vrata za ulazak u Premijer ligu. Kad sam klub prodao, on je 2016. ušao u Premijer ligu. Takva situacija je bila i sa “Šefildom”.
o I onda se opet vraćate Starom kontinentu i balkanskom zavičaju. Dolazite u Kopar i u Ljubljanu.
– Mladen Rudonja, moj igrač u „Portsmutu“ mi je pričao o poslovnoj perspektivi Slovenije. O slovenačkom fudbalu, koji ima kvalitet, ali nema organizaciju i investitora. On je prešao u Kopar i Ljubljani da igra za slovenačke klubove ovih gradova, a ja sam sa jednim slovenačkim biznismenom došao da radim u slovenačkom fudbalu. Imali smo uspeha, ali nismo imali novac i zaradu.
o I FK „Kopar“ i FK „Olimpija“ postali su prvaci Slovenije. U Kopru ste imali investicije u Luci i druge projekte. Koliko ste novca uložili u Sloveniju?
– Oko 50 miiona evra. Došao sam u Sloveniju iz klasičnog zapadnog kapitalističkog sistema, sa tamošnjim navikama, i sudario sam se sa lokalnim slovenačkim pravilima u biznisu. Veliki deo te moje investicije pojela je slovenačka korupcija u privredi. Nije Slovenija moderna evropska država, ona je i dalje deo Balkana.
o U Ljubljani ste proveli punih šest godina. Fudbalski klub “Olimpiju” ste prodali u oktobru 2021. godine, jednom nemačkom milioneru.
– Nisam siguran da je “Olimpiju” kupio taj Nemac. Mislim da su kupci neki slovenački biznismeni. Oni meni još nisu platili “Olimpiju”.
o Šta ćete da radite?
– Pa, čekaću da mi plate za „Olimpiju“. Imam u Sloveniji još pet projekata. Pokušaću njih da realizujem, da savladam slovenačku korupciju i spasem te poslove.
o Da li ćete, kao što ste nekada razmišljali, da kupite FK „Vojvodinu“ iz Vašeg voljenog grada Novog Sada?
– Ne razmišljam više o tome, jer fudbalski klubovi u Srbiji imaju jako velike probleme.
o Da li ćete da pišeme memoare o svom poslovnom uspehu u Americi i fudbalskom uspehu u Evropi?
– To me mnogi pitanju. Kad razmišljam šta sam sve doživeo u životu. Odrastao sam bez majke, živeo na ulici, borio se, dao bih naslov toj knjizi sećanja „Moj put“. Mislim, međutim, da još nisam za memoare.
o Imate još mnogo posla da uradite?
– Sada trenutno idem kući u San Francisko da se odmorim. Imam divnu porodicu, suprugu Gordanu, dve ćerke Sandru i Jasminu, zetove , dve unuke i jednog unuka. Gledaću prenose utakmica iz Katara i odmaraću se do pravoslavnog Božića.
o Na kraju našeg razgovora recite mi gospodine Milane kakvu budućnost ima fudbal i kao sporta i kao biznis?
– Sjajnu. Postoje još prostori u kojima fudbal može da se razvija. To su, na primer, Kina i Indija, zemlje sa oko tri milijardi stanovnika. To će fudbal da učini još popularnijim sportom i biznisom!